Ta 2016. godina bila je prelomna jer od tada stvari su krenule nizbrdo što se tiče demokratije i atmosfere u srpskom društvu. Doduše, te godine su bili relativno demokratski izbori (iako se patologija već osećala), a u izbornoj noći je simbolički u Savamali došlo do ustavne suspenzije. To je ujedno i početak reakcionarne faze naprednjačkog, odnosno Vučićevog režima. Ujedno i početak kraja naprednjačke ustavne faze oličene u liku i praksi prvog postdosovskog predsednika države Tomislava Nikolića.
Te godine to i nije baš izgledalo tako nepovratno. Marta 2016. u Beograd sa suprugom Kamilom dolazi britanski prestolonaslednik princ Čarls (upravo proglašeni kralj Čarls Treći). Šta mislite, da li bi sad u Vučićevoj Srbiji britanskom bračnom paru najvišeg nivoa vodič tokom šetnje Kalemegdanom mogla biti Dubravka Stojanović kako je to ipak mogla u Tominoj Srbiji? Od 2016. do danas postoji čitav pres-kliping uvreda i etiketa koje je Vučićeva propaganda isporučila ovoj istoričarki.
Ali u šetnji Kalemegdanom ni profesorka Stojanović se nije požalila Čarlsu i Kamili na stanje demokratije u Srbiji, možda zato što tada i nismo bili u „diktaturi“. Nismo doduše ni sada, ali realno lična vlast je uznapredovala, mada sa opet čitavim nizom uzajamno funkcionalnih paradoksa kao njenom tehnološkom armaturom. Na primer, paralelno sa rehabilitacijom devedesetih i nesputanom proputinovskom propagandom sa nacionalnih frekvencija i pripadajućim sistemom vrednosti, Vučić je u javnom obraćanju gotovo sa prezirom govorio o neodgovornim „desničarima“ koji ne stoje u redu na „administrativnim prelazima“, da idu na Kosovo, ali se guraju ko će pre da prebije pripadnike homoseksualne manjine. Ne govori to Vučić slučajno.
Ceo tekst Zorana Panovića objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 15. septembra. Tekst čitajte i u digitalnom izdanju na Nstore.rs
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
