Žarko Laušević preminuo je u 64. posle teške bolesti. Prve asocijacije na tu vest bile su briljantne uloge koje je ostvario kao cenjeni glumac, jedan od predvodnika nove generacije na ovim prostorima. Nažalost, među prvim asocijacijama i na njegov život i na njegovu karijeru, tragična je noć 1993. godine.
Događaj se odigrao u Podgorici, u noći između 30. i 31. jula. Laušević i njegov brat Branimir ušli su u sukob sa nepoznatim ljudima u blizini jednog podgoričkog lokala. Tom prilikom Žarko je iz svog pištolja u samoodbrani usmrtio ljude sa kojima su se on i brat sukobili i teško ranio jednog mladića.
Osuđen je na 13 godina zatvora zbog dvostrukog ubistva, a ta je presuda, nakon žalbi, potvrđena 1994. godine. Kaznu zatvora izdržavao je u Spužu i Požarevcu.
Nakon ukidanja presude od strane Saveznog suda, po ponovnom pretresu februara 1998.godine izrečena mu je kazna 4 godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane. Budući da je u tom trenutku već izdržao tu kaznu, pušten je na slobodu.
U strahu od krvne osvete ubrzo nakon toga napustio je zemlju i otišao u SAD.
Tako se njegov život promenio iz korena.
U Americi jer radio fizičke poslove kako bi preživeo, nije smeo da se vrati u svoju zemlju, niti da se bavi poslom kojim voli. O svemu tome, napisao je nekoliko knjiga, a ovde prenosimo izvode iz prve i svakako najpopularnije – „Godina prođe, dan nikad“.
„Te večeri odlučili smo da, pre nego što odemo na spavanje u sestrin stan, nešto pojedemo i popijemo po pivo. Svratili smo u kafić gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu – Kakva je ovo galama? Čula se neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je – Šta je bilo,momak? Kazao sam – Ništa, sve je u redu…
Ovakav dijalog je ponovljen drugi, pa treći put. Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu. Prišao je još jedan momak i ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran…Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve pomešano. Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena i u kojoj je bio pištolj – otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha…
Vidim zatim da moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam bez razmišljanja…“
Neki od citata iz te knjige, nevezani za sam tragični događaj, već za njegove posledice, ostali su kao lekcija. I njegova lična. I lekcija čitavom društvu.
„Naravno ja nisam slobodan čovek. Čovek koji je ubio nikada ne može biti slobodan. Sloboda više nikada ne može biti moja reč…“
“Jedino opažanjem sebe, sada svog nus-života u nus-vremenu i nus-prostoru, opstajući samo u ravni sopstvene visine, možeš zaslužiti pravo da misliš drugačije. Ja-sada-ovde-nus-biće. Sklonjen zabrinut, zaustavljen dok se ne pronađe spasonosna travka koja će tog Dorijana Greja umeti da nastavi, raskravi, prepuštajući taj stadijum hibernacije prirodnom toku starenja.”
“Jednom mi je u rano jutro, iguman nikšićkog manastira, stari Koprivica, nazdravio rečima: ‘Dabogda se cijeli život penjao uz brdo i da Bog da nikad na vrh ne izađeš.’ U prvom trenu beh zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih plemenitost želje. Sa vrha se nema kud više, može samo nadole.”
Tagovi
