Zašto se povampirio terorizam: Sa tvrdim Bregzitom vraća se i IRA

Evropska unija će preživeti izlazak Velike Britanije iz Unije, ali je pod velikim znakom pitanja da li će Ujedinjeno Kraljevstvo preživeti napuštanje evropskog broda, barem u ovom sastavu koji poznajemo u poslednjih, manje ili više, sto godina. Severna Irska je mnogo senzibilnije i potencijalno zapaljivije pitanje od Škotske.

Izlazak Velike Britanije iz jedinstvenog tržišta i carinske unije sa EU za London nema samo negativne ekonomske aspekte, već i političke. Štaviše, politička posledica izlaska iz jedinstvenog tržišta i carinske unije mnogo je opasnija i teža za Ujedinjeno Kraljevstvo nego sam izlazak iz članstva u EU. Dilema Mejove se sastoji u sledećem: ako uspostavi tvrdu granicu sa Republikom Irskom, vrlo je verovatno da će vratiti tzv. The Troubles (tridesetogodišnji rat britanske države sa IRA), ako dozvoli Severnoj Irskoj da ostane u jedinstvenom tržištu i u carinskoj uniji sa EU, ostaće bez većine u Vestminsteru i moraće da podnese ostavku. Istovremeno, ako bi kojim slučajem Mejova dozvolila Severnoj Irskoj da ostane u jedinstvenom tržištu EU i u carinskoj uniji, Škotska, Vels i London su već stavili do znanja da bi i oni tražili isti tretman. Iznenađenje predstavlja Vels u kojem su za razliku od Londona, Škotske i Severne Irske, pobedili tzv. bregzitersi.

Vreme neumitno curi. Na vidiku nema nijednog izvodljivog rešenja za Severnu Irsku koje bi zadovoljilo sve strane. Odnosno, kako izbeći uspostavljanje tvrde granice na irskom ostrvu a da suverenitet Londona ne bude doveden u pitanje. Britanski populisti u redovima desničarskih partija su preko tabloida već osuli paljbu po EU da hoće da izvrši aneksiju Severne Irske, odnosno da je pripoji Republici Irskoj.

Svet se zaista promenio. Britanska politika predvođena najnesposobnijim liderom Konzervativne partije u poslednjih sto godina, najgorim vođom Laburističke partije u njenoj istoriji, pod uticajem lakomislenih populista je dozvolila da je „mala Irska“ drži u šahu. Dablin ima na svojoj strani čitavu EU i SAD, dok je nekadašnja moćna imperija sabijena u ćošak, izolovana i bez ideja kako da izađe iz ćorsokaka. Čak ni tokom spasavanja vojnika iz Denkerka u Drugom svetskom ratu London nije bio toliko izolovan od ostatka kontinenta.

Bivši britanski premijer Toni Bler tvrdi da postoji samo jedan izlaz iz pat-pozicije za Ujedinjeno Kraljevstvo: „Jedino rešenje koje omogućava da sačuvamo mir u Severnoj Irskoj i teritorijalni integritet Velike Britanije jeste da odustanemo od Bregzita. Promeniti mišljenje sa mnogo jasnijom slikom o tome koliko zaista košta i kakve posledice nosi Bregzit nije antidemokratski. Naprotiv, to je suština demokratije. Zato ću se boriti dok god ima šanse da Britanci dobiju mogućnost da još jednom glasaju i tako ispravimo najgoru grešku koju smo napravili u svojoj istoriji.“

Na Blerov apel odgovorila je Mejova, ne ostavljajući ni minimalnu mogućnost za novi referendum. „Parlament će glasati o konačnom sporazumu čim on bude definisan. Ipak, ne postoji mogućnost da se održi drugi referendum o Bregzitu. Britanski narod je odlučio većinom da želi da izađe iz EU i to će se dogoditi 29. marta sledeće godine.“

U Dablinu i katoličkom delu Belfasta, nove liderke Šin Fejna, Meri Lu Mekdonald u Republici Irskoj i Mišel O’Nil u Severnoj Irskoj, poručuju da Bregzit nije kompatibilan sa Mirovnim sporazumom na Veliki petak pre 20 godina i da Irci neće dozvoliti ponovno uspostavljanje granice na njihovom ostrvu.

„Irska će se ujediniti zahvaljujući Bregzitu“, i to ne kaže bilo ko, već Džeri Adams. Bivši harizmatični lider Šin Fejna je tri decenije vodio političko krilo IRA, najveće i najnaoružanije terorističke organizacije u Evropi. Nije mali broj onih koji veruju da je u suštini, sve vreme, on bio i komandant IRA. Zajedno sa bivšim britanskim premijerom Tonijem Blerom i američkim predsednikom Bilom Klintonom, najzaslužniji je za postizanje istorijskog sporazuma na Veliki petak kojim je okončan sukob između IRA i Velike Britanije.

„Mirovni sporazum je potpisan bazirajući se na činjenici da je njegova podloga EU. Bez postojanja EU i članstva Irske i Velike Britanije u Uniji ne bi bilo moguće postići sporazum. Baza sporazuma je bio konsenzus da će svaki konflikt ili razmimoilaženje stavova biti rešavano tako što će biti poštovana volja većine, a ne upotrebom sile. Na referendumu o izlasku Velike Britanije iz EU, većina građana Severne Irske je glasala za ostanak u EU“, podseća Adams na rezultat referenduma o Bregzitu u Severnoj Irskoj na kojem je 56 odsto ljudi glasalo protiv izlaska iz EU. Budući da katolici predstavljaju 40 odsto stanovništva Severne Irske, jasno je da je i dobar deo građana Severne Irske koji nisu rimokatolici glasao za ostanak u EU.

Podsetimo, Toni Bler je da bi stigao do dogovora i konačnog razoružavanja IRA i zaustavljanja sukoba sa Ircima u kojem je 3.600 ljudi izgubilo život a preko 50.000 ranjeno, zaigrao na kartu da svako žrtvuje nešto i da sporazum bude tako napisan da svaka strana može da ga interpretira onako kako njoj odgovara. Blerovo obećanje je bilo jednostavno: u zamenu za ukidanje IRA obavezao se da će građani Severne Irske odlučivati o svojoj sudbini. „Severna Irska je deo Velike Britanije jer tako želi većina njenih građana. Ostaće njen deo dok to oni budu želeli. Ne postoji mogućnost da Severna Irska promeni svoj status bez jasno i formalno izražene želje svojih stanovnika“, tim stavom Bler je uverio Adamsa da prihvati sporazum.

Na prvi pogled sporazum je isključivao mogućnost ujedinjena Irske, ali je s druge strane stvorio predispozicije za put koji bi morao da sledi svaki pokušaj spajanja dve Irske. Osnovni uslov je da većina građana Severne Irske tako odluči na demokratskom, slobodnom i fer izjašnjavanju. „Uveren sam da Bregzit“, dodaje Adams, „doprinosi presudno sazrevanju uslova za organizaciju referenduma u celoj Irskoj o ujedinjenju, štaviše o stvaranju nove Irske, koja će biti zbir postojeće dve. Od demokratskog konsenzusa zavisi naša budućnost. Lično nemam sumnji kako će se ova priča završiti: pitanje je samo kada će se to dogoditi.“

Adamsova naslednica na čelu Šin Fejna Meri Lu Mekdonald ide i korak dalje dajući i vremenski okvir u kojem bismo mogli da vidimo ujedinjenje „Smaragdnog ostrva“: „Održaćemo referendum o ujedinjenju u sledećih deset godina, čim se steknu uslovi.“ Optimizam Adamsa i njegove naslednice bazira se na dva stuba: izlazak Velike Britanije iz EU daje političko opravdanje za organizaciju referenduma, a eksponencijalni rast procentualne zastupljenosti katolika u stanovništvu Severne Irske pruža solidne garancije u pozitivan ishod referendumskog izjašnjavanja.

Katolici su po završetku Drugog svetskog rata činili manje od trećine ukupnog stanovništva u Severnoj Irskoj, dok su protestanti predstavljali gotovo tri petine populacije. Danas katolici još uvek nemaju apsolutnu većinu, ali su već postali prosta većina budući da ih ima više nego svih protestantskih vernika zajedno. U Belfastu smo u međuvremenu dobili prvog katoličkog gradonačelnika i to je najbolji pokazatelj o promeni procentualne zastupljenosti etničko-verskih grupa u šest okruga na severu Smaragdnog ostrva.

Ovde bi bilo korisno i osvetliti jedan deo priče. Vernici protestantskih crkava u Severnoj Irskoj, odnosno oni koje kolokvijalno nazivamo „unionistima“ nisu etnički Irci koji su se preobratili ili se politički opredelili za Veliku Britaniju. Reč je o potomcima engleskih kolonizatora koji su dolazili na ostrvo još od perioda Henrija VIII u srednjem veku. Tako da je severnoirski sukob koktel etničkog i verskog, što objašnjava dugotrajnost i intenzitet sukoba tokom poslednje tri decenije prošlog veka.

Poslednji zid u Evropi, viši i duži od onog koji je delio Berlin na dva dela, već je neko vreme turistička meta u Belfastu sa svojih preko 300 portreta i grafita. Danas se zid apostrofira kao „Peace Line“ u kontrastu sa činjenicom da je tri decenije bio barijera od cementa i čelika koja je odvajala delove grada naseljene protestantima britanskog porekla od kvartova sa irskim katolicima. Postojali su planovi da se poslednji zid u Evropi demolira do 2023. godine. Kažemo – postojali, jer danas više niko ne zna šta će se dogoditi kada Velika Britanija izađe iz EU.

Dvadeset godina posle potpisivanja Sporazuma na Veliki petak, Irskom i dobrim delom Velike Britanije provejava bojazan da bi „godine problema“ (The Troubles) mogle da se vrate. Sporazum iz Belfasta, potpisan 10. aprila 1998. godine, stavio je tačku na Severnoirski sukob koji se činio nerešivim. Arhitekta tog sporazuma i njegov glavni sponzor, britanski premijer u to vreme Toni Bler bazirao je dogovor na članstvu Velike Britanije i Republike Irske u EU. Koliko se pre dolaska Tonija Blera činilo nerešivim pitanje Severne Irske, toliko je bilo nezamislivo da bi temelj sporazuma mogao jednog dana da se zaljulja: članstvo Velike Britanije u EU.

Članstvo Irske i Velike Britanije u EU činilo se konstantom koja je pitanje konačnog rešenja za Severnu Irsku projektovala toliko daleko u budućnost da je za naših života postajalo irelevantno. Bodljikava žica, rovovi, blokovi, zidovi, kontrolni punktovi bili su elementi simboli poslednje tvrde granice u istoriji Zapadne Evrope koji su zahvaljujući Sporazumu na Veliki petak zamenjeni nevidljivom katastarskom linijom što razdvaja šest irskih okruga koji su ostali pod suverenitetom Londona posle otcepljenja Republike Irske od Ujedinjenog Kraljevstva. Štaviše, jedina razlika koja može da vam ukaže da li ste u Republici Irskoj ili u Severnoj Irskoj jesu ograničenja brzine: u kilometrima na južnom delu ostrva, u miljama na severnom delu.

U prethodne dve decenije Sporazum na Veliki petak doneo je mir, ekonomski napredak, utisak da je ostrvo ujedinjeno. Nekadašnji smrtni neprijatelji su sve do pre par meseci vladali zajedno Severnom Irskom, bez većih trzavica. Ostrvo sa kog se vekovima odlazilo ili čak bežalo u potrazi za boljim životom, postalo je privlačno mesto za život mladim Evropljanima sa kontinenta. Belfast, grad barikada, zidova, sukoba, koji je nekada više ličio na Bejrut, danas izgleda kao ispostava Londona na irskom ostrvu. Zid podele, simbol „vremena neprilika“, koji preseca grad, postao je glavna turistička atrakcija.

Implementacija Mirovnog sporazuma iz Belfasta i članstvo u EU toliko su relaksirali atmosferu da su Irci prepustili Škotima barjak separatizma unutar Ujedinjenog Kraljevstva. Naravno, bilo bi pogrešno misliti da su se dve zajednice integrisale u šest okruga na Smaragdnom ostrvu. Nisu, ali su naučile da mirno žive jedna pored druge, da izbegavaju nepotrebne provokacije i da svako gleda svoja posla.

A onda je došao referendum o Bregzitu i nad irskom bajkom se nadvilo novo poglavlje nesigurnosti, nereda i nemira. Za razliku od Džerija Adamsa i njegovih dveju naslednica u obe Irske, koji u Bregzitu vide šansu za ujedinjenje irskog ostrva, Toni Bler sluti opasnost od novog građanskog rata. „Razumem Adamsa i republikance koji u Bregzitu vide šansu za realizaciju svojih ciljeva. Evropska unija je bila okvir Mirovnog sporazuma. Razoružanje IRA, blagostanje, sloboda kretanja, mogućnost dvojnog državljanstva i pasoši identični u Dablinu i Belfastu učinili su da je mnogo manje važno da li se živi u Irskoj ili u Severnoj Irskoj. Ali Irska i Severna Irska nikada nisu bile na suprotnim stranama kada je EU u pitanju, ili su bile obe izvan ili obe unutra. Sada se stvara nova situacija u kojoj će Irska biti u EU a Severna Irska izvan, i to je veoma opasan fitilj. Fitilj koji ispod pepela građanskog rata može da se zapali svakog momenta“, upozorava Bler.

Eho Blerovog upozorenja čuje se u svakom nastupu lidera Demokratske unionističke partije (DUP) Arlen Foster, koja je mnogo tvrđa i ekstremnija od Tereze Mej po pitanju Bregzita. Dobar deo unionista u Severnoj Irskoj je glasao za Bregzit jer veruju da je to jedini način da spreče ujedinjenje irskog ostrva. Pozicija DUP je dodatno osnažena budući da od glasova unionista zavisi većina Tereze Mej u Vestminsteru. Takođe, Mejova i Konzervativna partija, da bi sačuvale vlast, prekršile su zlatno pravilo koje je uspostavio Toni Bler da partije iz Severne Irske ne bi trebalo da budu deo vladajuće većine ili da učestvuju u vladi budući da tako premijer gubi ulogu super partes u odnosu prema Belfastu i u slučaju sporova između dve strane u Stormontu.

„Ako Severna Irska ostane u jedinstvenom tržištu EU i u carinskoj uniji sa EU, dok ostatak Velike Britanije izlazi, to bi bilo indirektno priznanje da je Severna Irska izašla iz Ujedinjenog Kraljevstva i da smo se ujedinili sa Republikom Irskom. Mi to nećemo dozvoliti“, ponavlja neprekidno Fosterova podsećajući Mejovu da od glasova njene partije zavisi dugovečnost vlade.

Ni Adamsova naslednica u Belfastu Mišel O’Nil nije ništa manje britka u odnosu na svoju koleginicu iz DUP sa kojom bi trebalo da formira vladu Severne Irske: „Velika Britanija neka radi ono što misli da je za nju najbolje. Ali Irci i Irska ne mogu doveka da samo reaguju i da se prilagođavaju na britanske poteze. Vreme je i da mi delujemo u skladu sa našim interesima i aspiracijama.“ Nisu samo odnosi između Iraca i Britanaca u Severnoj Irskoj nategnuti, relacije između Dablina i Londona nisu bile tako hladne još od vremena Margaret Tačer. Oni su dodatno opterećeni učešćem DUP u vladi Mejove, što u glavnom gradu Irske doživljavaju kao, eufemistički rečeno, nekorektnost. U međuvremenu, novi irski premijer Leo Varadkar je pokazao mnogo tvrđi stav prema Bregzitu nego njegov prethodnik Enda Keni.

Šef severnoirske policije Džordž Hamilton nema uopšte sumnju da bi se po ponovnom uspostavljanju tvrde granice između dve Irske, sa ček-pointima i blokovima, povampirila IRA; po njemu, to bi bilo kao kada bi u Berlinu Nemci ponovo napravili zid. „I pored razoružavanja IRA i dvadeset godina mira, niko od nas nema iluziju da na farmama uz granicu i oko nje nije sakriveno dovoljno oružja za novi građanski rat. Ako sa naše strane budu postavljeni granični prelazi, oni će vrlo brzo postati mete napada republikanaca“, kaže Hamilton.

Judžin Rivej, jedini preživeli brat od četvorice Riveja koje su likvidirali pripadnici paravojnih unionističkih snaga tokom „The Troubles“, slaže se sa Hamiltonom: „Ako se vrati granica, vratiće se i republikanci koji će napadati granične prelaze. Onda će London poslati vojsku na granicu i to će proizvesti još veći broj napada. Film već viđen.“ Granicu dugačku 500 kilometara sa preko 300 puteva različitih kategorija koji je presecaju, bilo bi izuzetno teško efikasno nadgledati i kontrolisati čak i u normalnim uslovima, a kamoli sa mogućim terorističkim pretnjama.

Malo manje pesimistični posmatrači kažu da bi uspostavljanje granice samo po sebi proizvelo veliku štetu na obe strane i da bi komercijalni rat bio gotovo jednako poguban. Najbolja osobina granice između dve Irske bila je što je ona postala nevidljiva sa Sporazumom na Veliki petak. U poslednje dve decenije ekonomije dve Irske su se u potpunosti integrisale. Preduzeća koja imaju poslovne interese u obe Irske, sedišta, radnike, poslovne prostore broje se u hiljadama. Baš kao i ljudi koji svakodnevno prelaze iz jednog dela u drugi idući na posao, a da ne govorimo o graničnim livadama na kojima umesto žice, blokova i nadglednih tornjeva, „suvereno“ vladaju krave kojima neće biti lako objasniti da ne prelaze granicu.

Velika Britanija napušta EU. Bregziteri su razočarani što nikome ne pada na pamet na Starom kontinentu da sledi njihov primer, čak i evroskeptične partije kako im se povećavaju šanse da osvoje vlast menjaju narativ o evru i EU. Evropski nastrojenim Britancima je teško palo kada su shvatili da sa druge strane Lamanša niko neće pustiti suzu zbog njihovog odlaska. Severna Irska i Škotska će organizovati referendume za izlazak iz Ujedinjenog Kraljevstva. U Belfastu je samo pitanje vremena kada će etnički Irci postati većina i izlazna karta će biti otkucana. Škoti su druga priča, sa nepredvidivim krajem.

Da, za one koji ne znaju: Švajcarska i Norveška su deo Šengenskog sporazuma, jedinstvenog tržišta EU, imaju više od 80 odsto zakonodavstva usklađenog sa EU i učestvuju u većini programa EU. Drugim rečima, one su faktički više članovi EU nego što su to Hrvatska, Bugarska i Rumunija.