Pre tačno godinu dana, u rano jutro 7. oktobra, pripadnici Hamasa upali su na teritoriju Izraela i, ubivši oko 1200 ljudi koji su se tog kobnog dana okupili na muzičkom festivalu, započeli rat koji još uvek ne jenjava.
Od 251 taoca koje su tog jutra militanti oteli, 97 je još u zatočeništvu u Pojasu Gaze, uključujući 33 za koje je izraelska vojska objavila da su mrtvi.
Eli Albag, otac Liri Albag, se gotovo godinu dana bori za oslobađanje svoje ćerke koju su Hamasovic zatočili. Nedavno je i protestovao na jednom političkom događaju kom je prisustvovao izraelski premijer Benjamin Netanjahu. Tamo je doživeo napad od strane desničarskih (čitaj Netanjahuovih) pristalica.
„Napravio si dovoljno buke, sad ćuti“, rekao mu je jedan.
„Ti i takvi poput tebe, vi ste rak ovog društva“, rekao mu je drugi.
Prema pisanju Gardijana, neprijatno iskustvo s kojim se Albag susreo donekle je izolovan slučaj, jer porodice talaca uglavnom uživaju veliku podršku izraelskog naroda.
Kada je Hamas, još na početku rata, oslobodio 117 talaca, pa nakon toga tokom kratkotrajnog prekida vatre razmenio još 105, postojala je tinjajuća nada da bi svi taoci mogli biti oslobođeni. Međutim, kako je vreme prolazilo i kako se ofanziva širila i odugovlačila, ta nada počela je da kopni. Vesti o sudbinama otetih ustupile su mesto vestima o pregovorima o prekidu vatre, pa potom i vestima o sve većem broju poginulih i sukobu koji je poput požara počeo da se širi celim regionom. Neki rođaci zatočenih Izraelaca uporedili su svoju situaciju sa živim blatom; osećaju se zaglavljeno, nesposobno da se pomere napred.
Batševi Jahalomi oslobodili su ćerku, ali od njenog supruga i dalje nema ni traga ni glasa. Porodica Jahalomi živela je u kibucu Nir Oz, gde je četvrtina stanovnika ubijena ili kidnapovana. Batševin muž Ohad ranjen je još u prvom napadu. U sveopštem haosu koji je tada nastao, Batševa i njene dve ćerke odvojene su sina, odnosno brata Eitana i motorom odvezene ka granici sa Gazom. Batševa i njene ćerke uspele su da pobegnu, ali su Eitana i Ohada otele različite grupe muškaraca.
Kao i ostale porodice talaca, Batševa je primetila suptilnu promenu u stavovima nakon što je u prvom talasu oslobođeno više od 100 talaca.
„Postoje ljudi, mislim da je u pitanju mala grupa ljudi radikalnih stavova, koji su prihvatili situaciju da su taoci tamo gde su, i koji misle da postoje viši ciljevi. Većina ljudi nas (porodice talaca) podržava, ali eto, postoje i ovi čiji se stavovi razlikuju“, priča Batševa za Gardijan.
„Svi smo iznenađeni koliko dugo rat u Gazi traje. Zastrašujuće je, jer smo svesni da svakim novim danom taoci prolaze kroz pakao. Najteže je razmišljati o tome kakav tretman imaju tamo, u zatočeništvu. Verovatno ne ljudski…“, dodaje ona.
Njen sin, koji je iz zarobljeništva pušten nakon 16 dana, počeo je, zbog stresa koji je tamo pretrpeo, da gubi kosu i mesečari.
„Deca imaju toliko pitanja o Ohadu. Zašto to traje tako dugo? Hoće li se vratiti? Da li je živ?“
Poslednju vest o Ohadu porodica Jahalomi dobila je u januaru. Nakon toga su iz Gaze stigle glasine da je ubijen.
„Postoje dani kada onako izistinski verujem da je živ. Ali postoje i dani kada gubim nadu. Što duže traje, teže je nadati se“, priča Batševa. „Mislim da većina ljudi u Izraelu i dalje veruje da, ukoliko želimo svoje taoce nazad, država mora da plati veliku cenu. Postoji grupa ljudi koja tvrdi da bi, ukoliko Izrael plati tu visoku cenu za taoce, napad mogao da se ponovi. Situacija u Izraelu je veoma komplikovana, ali se ja i ipak nadam da političari i institucije daju sve od sebe, Možda sam naivna, ali eto, ne mogu drugačije. ipak nadam da u zatvorenim prostorijama svi daju sve od sebe. Ne želim da se sukobljavam sa vladom jer to nikako ne može doprineti rešavanju problema.”
Noam Peri, čiji je otac Haim (79 godina) kidnapovan u Nir Ozu, nedavno je čula vest za koju se nada da nije istinita, a koja kaže da je on poginuo tokom bombardovanja gaze, u Hamasovom tunelu 20 metara ispod zemlje.
Iz svedočenja oslobođenih talaca i na osnovu vesti koje s vremena na vreme dolaze iz Gaze, Noam zna da je njen otac verovatno preživeo četiri meseca zatočeništva.
„Moj otac bio je mirovni aktivista. Verovao je u ljudsku dobrotu. Juče sam razgovarala sa svojom majkom, pitajući se da li je ono kroz šta je prošao možda promenilo njegovo stavove. Mislim da nije, mislim da je do poslednjeg daha verovao u ljudsku dobrotu. Ali ne mogu ni da zamislim kroz šta je prošao. Niti želim. Delovi koje znam dovoljno su užasni. Znam samo da je odveden živ, na motociklu, da je pretučen, pa potom odveden u podzemne tunele. 18. decembra gubi mu se svaki trag, a 3. juna smo obavešteni da je ubijen“, priča Noam.
„Mogao je biti oslobođen. Znam da jeste. Bilo je sastanaka između izraelskih i Hamasovih diplomata i zvaničnika, ali su se svi pokušaji na kraju izjalovili. Ljuta sam na Izrael zato što sam samo od njega nešto i mogla da očekujem. Od Hamasa svakako nisam.“
Za Avivu Sigel, koja je u zatočeništvu provela 51 dan nakon čeka je puštena u okviru novembarske razmene, saznanje da je njen suprug Kit još uvek u zatočeništvu i više je nego bolno.
„Vreme neumitno prolazi. Ponestaje. Svakim danom, moja nada kopni. I fizički se osećam loše. Dosta mi je. Godinu dana je previše. Ne mogu više da izdržim, želim da pitam Bibija (Netanijahua) i ( Džoa) Bajdena šta treba da radim kada je Kit još uvek tamo.“
„Mislim da Netanjahu veoma dobro zna šta se dešava sa taocima. Bila sam tamo, i jedva sam izvukla živu glavu. Veoma je okrutno to što ljudski životi zavise od politike.“
Kao i drugi koji su pričali za Gardijan, Aviva je veoma skeptična prema argumentu izraelske vlade da će samo dalji vojni pritisak vratiti njihove najmilije. Više rata uglavnom znači više mrtvih.Više rata samo je vratilo više tela.
„Pričala sam o onome kroz šta sam prošla na sva zvona, Džaba. Kao da se sve naše priče pohranjuju u neku fioku, koja se nikada neće otvoriti. A broj leševa svakim danom postaje veći.“
Rat Izraela i Hamasa prelio se na čitav region. Liban, Hezbolah, Iran. Zarobljeni Izraelci više nisu toliko u fokusu.
„Niko ne sme da me pogleda u oči i da mi kaže da će taoci biti vraćeni“, kaže Aviva. „Sve što želim jeste da se jednog jutra probudim i čujem neku lepu vest. Dosta mi je loših vesti.“
Tagovi
