Goran Vojvodić: Globalne klimatske promene u potpunosti su devastirale odnose i ravnotežu u prirodi

Goran Vojvodić jedan najznačajnijih domaćih arhitekata i profesionalac sa internacionalnim renomeom, biće među 10 odabranih elitnih predavača iz sveta arhitekture na predstojećem 7. Kongresu i manifestaciji “Održiva arhitektura – energetska efikasnost” koji se održava u Jugoslovenskoj kinoteci od 4. do 6. oktobra.

Profesionalno je bio angažovan u IMS-u, Energoprojektu, CIP-u od 1989. godine, u arhitektonskom birou prof. W. J. Krings u SR Nemačkoj, a od 2007. sa dr Jelenom Ivanović Vojvodić osniva BIRO.VIA. Od 2014. angažovan je u profesorskom zvanju na Univerzitetu u Beogradu – Arhitektonskom fakultetu. Član je upravnih odbora Društva arhitekata Beograda i DOCOMOMO Srbija, član Udruženja arhitekata Srbije (UAS), Inženjerske komore Srbije (IKS) i Akademije Arhitekture. Dobitnik je Borbine nagrade za arhitekturu, Aprilske nagrade grada Beograda za arhitekturu i urbanizam, kao i Velike nagrade arhitekture Saveza arhitekata za životno delo.

 

 

 

 

Zbog čega je, po Vašem mišljenju, značajno češće okupljati profesionalace iz oblasti arhitekture i održive gradnje?

 

Svako istupanje struke, pogotovu sa pozicije raznih i različitih iskustava doprinosi afirmaciji, poboljšanju ne same delatnosti, već i pozicioniranju na široj društvenoj, socijalnoj sceni.

Arhitektonska struka je u velikoj meri marginalizovana, izolovana pod uticajem političkog i partijskog establišmenta, i već duži niz godina ne ispunjava svoju profesionalnu misiju. Naravno da krivce treba tražiti i među nama arhitektama jer smo kao struka, i pored određenih napora pojedinaca podbacili, i to je poražavajuće. Lošom percepcijom, nismo prepoznali sopstveno mesto i obaveze koje proističu iz činjenice da sadašnjost i budućnost našeg životnog okruženja, urbanih celina zavisi u najvećoj meri od nas samih i spremnosti da se menjamo.

Promene se odnose na mnoge segmente, počev od strukovnih udruženja, legislative, zakona o planiranju o izgradnji do suočavanja sa izazovima koje donose klimatske promene i degradacija prirodnih resursa. Ekološka katastrofa se odvija tu, pored nas, na svakodnevnom nivou. Globalne klimatske promene u potpunosti su devastirale odnose i ravnotežu u prirodi, vode ka potpunom nestanku dela sveta flore i faune, i direktna su posledica naše nebrige i neopravdano relaksiranog odnosa prema životnom okruženju.

Ne može se reći da svet, pa i naša država Srbija ne ulaže napore u rešavanju navedenog, ali će rezultati postati vidljivi tek kada svi uzmemo učešće, struka i društvo u celini. Ovaj kongres, učesnike i najavljeni sadržaj doživljavam značajnim pomakom, doprinosom temi održive arhitekture i energetske efikasnosti, u susret neophodnim promenama.

 

 

 

Šta će biti u fokusu vaše prezentacije na Kongresu, kao i glavna ideja koju planirate da predstavite prisutnima?

Rekonstrukciji objekata u mom celokupnom profesionalnom opisu pripada značajno mesto (Kuća Košarkaškog Saveza Jugoslavije, Francuski kulturni centar u Beogradu, Beogradska filharmonija…) kako u prošlosti, tako i u aktuelnim angažovanjima – kulminirala je sa projektom promene funkcije objekta, rekonstrukcije i dogradnje Muzeja grada Beograda, kao i realizaciji Palate nauka – fondacije Miodraga Kostića rekonstrukcijom objekta nekadašnje AIK banke.

Rekonstrukcija kao tipologija ima svoje prepoznatljivo mesto u svim sredinama, budući da je reč o intervencijama u zatečenim neadekvatnim prostorima, ali sa određenim bonitetom i kapacitetima. Rekonstrukcija objekta kao sumarno angažovanje više subjekata na relaciji investitor-projektant-izvođač osim jednostavne, inženjerske kategorije nosi mnogo izazova koji je čine vrlo zahtevnom, životnom, čije je krajnji rezultat stvaranje nove upotrebne vrednosti.

Tema rekonstrukcije je vrlo kompleksna, uzrokovana mnogim faktorima sa ciljem poboljšanja zatečene strukture u funkcionalnom i estetskom smislu. Ta kompleksnost je svojevrsni izazov, iziskuje veštinu i kreativnost. Zahvaljujući tehničkom, tehnološkom napretku, primenom novih materijala, agende energetske efikasnosti, sveukupnom uvećavanju spektra mogućnosti intervenisanja u zatečenom graditeljskom nasleđu, moguće je ostvariti izuzetne rezultate.

Koliko ste u vašem svakodnevnom radu okrenuti afirmaciji održive arhitekture? Koliko je teško uskladiti ovakve tendencije sa zahtevima naručioca poslova, odnosno ekonomsko-budžetskim okolnostima prilikom izgradnje novih objekata?

Održiva arhitektura, iako prepoznata kao pojam, nema značajni višedecenijski istorijat u našem poslovnom okruženju. Osim sporadičnih slučajeva, kvalitetnih pojedinačnih istupa, primena tzv. zelene agende je još uvek materija koja više postoji u studijama relevantnih subjekata, pravnoj i zakonodavnoj legislativi, nego što je u značajnoj meri zaživela u realizaciji, sveukupnom građenju životnog okruženja. Razloga ima mnogo, počev od nedovoljne edukacije investitora, ali i projektanata, neprepoznavanja dugoročnih benefita investiranjem u održivu arhitekturu, preko neželjenih dodatnih finansijskih opterećenja.

Moje iskustvo se, nažalost ne razlikuje u velikoj meri, s tim što smo u par godina za nama načinili značajan iskorak kroz aktivnosti i primenu principa održivosti u realizaciji rekonstrukcija objekata, kao i kroz projektovanje poslovnih objekata, rekao bih “nove generacije”, kroz primenu- odgovore na zahteve BREEAM i LEED sertifikacije. Time smo uspeli da nadgradimo sopstvena znanja i iskustva u primeni i afirmaciji održive arhitekture, naravno uz podršku samih investitora.

 

 

 

 

U najavnom tekstu Kongresa, navodi se da će biti posebno posvećen “bioklimatskoj i energetskoj rehabilitaciji postojećih zgrada savremenim mogućnostima upotrebe drveta i recikliranih materijala”. Kako vi vidite ovu problematiku kroz izazove u vašem radu, ali i današnjoj arhitekturi generalno?

Rehabilitacija postojećih objekata, kao što sam već napomenuo, kroz poboljšanje upotrebne i sveukupne vrednosti se može realizovati na različite načine, izmedju ostalog ekološkim dizajnom (smanjenom potrošnjom resursa) korišćenjem energetski efikasnih materijala, energetski efikasnih termotehničkih sistema, aktivnog i pasivnog dizajna, itd. Održiva rekonstrukcija kroz obnovu umesto rušenja postojećih objekata može biti efikasnija od nove gradnje, izmedju ostalog i na materijalima i energiji potrebnim za izgradnju. Takodje, održivost se može očitati i u enterijeru implementacijom ekoloških materijala za nameštaj, unutrašnje obloge i dekoraciju – gde su na prvom mestu svakako drvo, reciklirani materijali, ali i na primer niskoemisione boje i lakovi.

Arhitektura je multidisciplinarna delatnost koja sa sobom nosi kapacitet, ali i snagu odgovora za sve nepoznanice u vremenu velikih bioklomatskih i energetskih promena. U tom smislu izazovi su pred nama – odgovori u nama.

Angažovani ste i kao profesor na Arhitektonskom fakultetu, koji ste pohađali osamdesetih godina prošlog veka. Sa iskustvom iz nekoliko decenija i sa obe strane katedre, kako ocenjujete usklađenost fakulteta sa ciljevima energetske efikasnosti i održive arhitekture, nekad i sad?

Moja projektantska iskustva sežu u višedecenijsku prošlost i vrlo su različita, ali se to ponajviše odnosi na tipologije – teme projektovanja. Svakako, sve to vreme je postojala i energetska efikasnost u izvesnoj formi – tzv.“građevinska fizika” kao potreba i obaveza prepoznavanja (u smislu legislative) i primene relevantnih proračuna koji su uticali ponajviše na oblast arhitekture i termotehnike (kroz proračune toplotnih dobitaka i gubitaka).

Međutim, kako smo svedoci sve veće ekološke devastacije, segment energetske efikasnosti-održive gradnje postaje u velikoj meri određujući, pa i ograničavajući narativ i za investitore i projektante, pa i same korisnike, te je logično moralo i trebalo postati delom edukacije.

Fakultet, organizacija nastave u kontekstu ovovremenih izazova, zahteva i ciljeva energetske efikasnosti i održive arhitekture su u velikoj meri kvalitetno pozicionirani. Kurikulumi u okviru Departmana za arhitektonske tehnologije su sadržajno usklađeni sa ovom temom i tendencijama.

Takođe, fakultet ima i specijalističke akademske studije koje su usmerene na energetsku efikasnost i zelenu arhitekturu. To su jednogodišnje studije (nakon diplomiranja) čija suština se svodi na produbljivanje neophodnih znanja za projektovanje, graenje ali i procenu energetske efikasnosti i zelenih zgrada. Time se stiče i profesionalna kvalifikacija (osnov za licencu) za poslove u domenu izrade elaborata energetske efikasnosti i energetske sertifikacije zgrada. To je jedan od osnovnih i uslovljavajućih segmenata projektne dokumentacije za dobijanje odobrenja za izgradnju, na putu dobijanja upotrebne dozvole i budućeg života objekta.

 

 

 

 

Kako vidite budućnost arhitekture i glavne izazove u kontekstu klimatskih promena, uništavanja prirodnih dobara, kao i urbanog planiranja u već prenaseljenim gradovima?

Arhitektura mora imati i ima perspektivu iskazanu, između ostalog, i merom kojom angažovani pojedinci u struci prepoznaju potrebu za konstantnom edukacijom, informisanošću, uplivom u savremene strukovne trendove. U prvi plan se ističe ekološka održivost. Budućnost počinje sa današnjim danom. Svako arhitektonsko, i širem kontekstu urbanističko rešenje, mora biti održivo u svim segmentima, najpre u procesu planiranja i nadalje u fazama realizacije i ekspolatacije objekata.

Današnji svet, pa samim tim i arhitektura, suočava se sa raznim izazovima kao posledicom klimatskih promena koje su uzrokovane našim nedelanjem, degradacijom prirodnih resursa, neadekvatnim urbanim planiranjem, čija je direktna posledica između ostalog i prenaseljenost gradova. Promeniti aktuelnu situaciju podrazumeva prevashodno angažovanje na očuvanju prirodnih ekosistema, prilagođavanju gradova novim klimatskim uslovima integracijom održivih rešenja već u fazi projektovanja i izgradnje.

Praktično, to bi osim fokusa na energetsku efikasnu izgradnju kojom bi se smanjila emisija ugljen dioksida, značilo i povećano korišćenje obnovljivih izvora energije, reciklaža materijala, itd. Arhitekte će u svom projektantskom angažovanju morati aktivno da doprinose revitalizaciji prirodnih staništa, zelenih prostora, sveukupnog biodiverziteta unutar urbanih sredina.

I na kraju, urbano planiranje ima za obavezu iznalaženje adekvatnih odgovora na temu izazova urbanog rasta, efikasnijeg korišćenja prostora i prenaseljenosti kroz rešenja kao što su pametni gradovi, multifunkcionalnost objekata, digitalna infrastruktura i održivi transportni sistemi.

Arhitektura budućnosti je definitivno arhitektura odgovora klimatskim promenama u kojoj će morati da participiraju integrisanom saradnjom arhitekte, planeri, ekolozi, i finansijski kapital, odnosno političari kako bi naše životno okruženje postalo i ostalo održivo i adekvatno nasleđe generacijama koje dolaze.

 

Intervju radio Nikola Marković

Foto: Privatna arhiva, BIRO.VIA