Posle oficijelnog dela, tačnije posle završenog intervjua, ostao sam sa Gordanom Kičićem dva sata. Pričali smo o muzici, najviše o muzici. O njegove četiri gitare. O koncertu Pearl Jama koji je gledao, pa o Kralju Čačka, pa o njegovim svirkama u beogradskim klubovima. Onda mi je pustio kako sa bendom svira Bouvijevu pesmu „Heroes“. Odlična obrada.
Pa smo pričali kako se survao muzički mejnstrim i šta bi on danas bio. Tako smo stigli i do filmskog mejnstrima. Do njegovog filma „Realna priča“, što je njegov režiserski debi.
Ovaj film bi mogao da pomogne da se promeni na neki način situacija i da se uspostavi ono što bi bilo neki mejnstrim u srpskoj kinematografiji?
Bilo bi dobro. Bio bih jako srećan da se to desi. Ja sam odrastao na filmovima iz sedamdesetih i osamdesetih i na rediteljima kao što su Blejk Edvards i Sidni Polak. Ložio sam se na njihove filmove kao npr. „Kramer protiv Kramera“. To su neki filmovi sa fantastičnim scenarijima, možda malo lagani, ali su pričali o temama koji te diraju. Bavili su se egzistencijalnim temama iako je tu promicala komedija. Kod nas se iz nekog nepoznatog razloga niko ne bavi tim temama. Filmovima u kojima postoji emocija, melodrama, komedija… Najviše se bavimo temama i ljudima sa margine društva s kojima većina nas ne može da se poveže. Ja sam hteo da ispričam priču koja je mejnstrim, koja je komunikativna. Ali da uz to ponudimo ozbiljan problem. To su teme koje su životno zastrašujuće ali jesu egzistencijlano važne i mogu se staviti uz komične delove.
Zašto mi uvek moramo da u kinematografiji radimo ili mračne teme, kriminal, ili daleku i romantičnu ili malo manje romantičnu istoriju?
Slažem se s tim. A ja sam želeo suprotno. Da napravim istinit, duhovit film. Da ispričam priču o jednom glumcu. Da ispričam priču o čoveku koji mora da odraste i prihvati realnost oko sebe.
Neophodno je da neko kaže da si ti super i da će pored svega biti sve u redu, a to niko danas ne govori. To nedostaje ljudima u svakodnevnom životu. Tako da sam namerno hteo da kažem ljudima da i pored dramatične situacije na kraju stvari mogu da se srede i da bude sve u redu.
Da li se plašiš da bi mogao da doživiš sudbinu glavnog junaka tvog filma? Da te na neki način pregazi i prevari vreme?
Ne, dosta sam ja stvari uradio da bih završio kao Veljko Radisavljević, mada se i on na kraju filma promenio, sabrao i postao odrastao čovek. Priča o odrastanju mi je takođe bila zanimljiva. Da ispričam priču o čoveku koji mora da preuzme odgovornost u životu.
Da li si ti imao frku sa odrastanjem?
Ljudi koji se bave umetnošću imaju potrebu da se iskažu i istovremeno imaju problem sa odrastanjem. Veliki deo njih, skoro da sam siguran. Ja sam u filmu „Realna priča“ hteo da pokažem da koliko god junak beži od nekih stvari, on ipak mora da se suoči sa sobom. A to je često najteže.
I reakcije su dobre?
Publika koja izlazi iz bioskopa je meni najvažniji pokazatelj. Oni koji su se smejali i plakali tokom mog filma. To je u neku ruku dovoljno za moj rediteljski debi. Tako da mislim da sam uspeo da ostanem dosledan sebi i ideji koju sam hteo da ispričam i uradim. Nisam hteo da napravim suviše komercijalan film. Nikako nisam hteo ni da suviše sve ode u tugu. Držao sam ga u objektivnoj vizuri, da se ljudi poistovete sa likovima i da navijaju za njih.
Robi Vilijams je izveo svog oca na stejdž, a ti si svog u film?
Jako mi je drago što je moj tata, koji je pozorišni, televizijski i filmski režiser, imao ulogu čoveka koji je producent i koji glavnom junaku — meni, daje drugu šansu u životu. To mi je duhovita posveta mom ocu i porodici.
Tagovi
