Kažu da gradove čine ljudi, ali gradovi bivaju znameniti i voljeni i zbog nekih zgrada. Opet, da nema ljudi, ne bi bilo ni tih građevina, koje prkose vremenu, dočekuju i ispraćaju generacije. Ima jedna takva arhitektonska tvorevina u Beogradu, koja gleda na reku, posmatra putnike i namernike koji se spuštaju Mostarskom petljom, idu ka Adi Ciganliji ili se vraćaju, koja je Senjak, uprkos prirodnim predispozicijama, učinila još otmenijim.
Zgrada koju ni skoro otvoreni hotel odmah pored nje, uprkos tome što ju je nadvisio, nije zasenio. Ta osamdesetogodišnja lepotica, preturila je preko glave ratove, svakojake inflacije, iz njenih skuta na kioske su stizale neke mnogo važne novine, tu se mešao miris štamparije i moderne muzike, gostila je umetnike iz svih krajeva sveta, tim najčudnijim liftovima na svetu vozili su se i radnici i hipici… Ti liftovi su zaista posebni, ujedno su i teretni i civilni, njima se spuštala i penjala radnička klasa koja ustaje u pet ujutru i umetnička kasta koja se razbuđuje u dva po podne.
Sa njenog krova puca pogled naručen iz snova, među tim zidinama nastajala su umetnička dela koja su tiho obilazila svet. Ona je majka andergraunda, ali i baka socijalizma. Sada ta zgrada čeka da vidi šta će novi vlasnik učiniti sa njom, umetnici koji su tu stvarali poslednje dve decenije izbačeni su na ulicu, traže novu domovinu, mada je više nego jasno da takvu neće naći. U pitanju je zgrada BIGZ-a, koja je rođena kao predratna Državna štamparija. Njen tvorac je Dragiša Brašovan. Ovo je priča o njemu i o njoj. I o jednoj bezuslovnoj ljubavi.
Za njega se može reći, pre nego za bilo kojeg drugog arhitektu tog vremena, da je ovom podneblju utisnuo sopstveni pečat graditeljstva. Beograd, Zemun, a to važi i za Novi Sad, ne bi bili ono što jesu da nije bilo Brašovana.
Celu priču o duhu grada, arhitekturi i BIGZ-u pročitajte u letnjem dvobroju Nedeljnika, uz koji dobijate dva poklona – knjigu o Dobrici Ćosiću i Mond diplomatik na srpskom.
Tagovi
