Šta su to novine? Čini se da je pre nekoliko decenija odgovor bio očigledan, ali danas više nije lako reći. One su odavno mnogo više od samih vesti, izgleda da su sve manje na papiru i uprkos geografski definisanim imenima, nisu čvrsto ukorenjene ni na jednom posebnom mestu. Kada pomislite na staromodni list verovatno vam na pamet prvo padne Njujork Tajms. On je i najreprezentativniji primer metamorfoze ovog medija. Cilj Tajmsa, prema njihovim poslednjim godišnjim izveštajima, je da budu „jedna od osnovnih, podrazumevanih pretplata za svakog govornika engleskog jezika koji želi da razume svet i da zakorači u njega. Ova publikacija broji pretplatnike u 236 zemalja, a od njenih 8.8 miliona pretplata u 2021, više od milion je internacionalno.“ Jedina stvar koja ujedinjuje Tajmsovce jeste jezik, konkretno engleski i njegova čvrsto regulisana verzija njihovim poznatim, strogim stilskim vodičem za pisanje vesti, tako da odgovaraju senzibilitetu uha njihovog printa.
Menja se stvarnost, menja se jezik, menjaju se i novine. Vesti prate naše nove realnosti kao što su kriptovalute ili pokrivaju nove zajednice kao Generaciju Z (šta god ona bila), njihov jezik raste – i to brzo. Sada taj rast direktno možete pratiti zahvaljujući botu na Tviteru @NYT_first_said, kojeg je pre šest godina kreirao Maks Bitker. Ovaj bot tvituje svaki put kada Tajms upotrebi neku reč po prvi put. Ili, da budemo precizniji, bot postuje kada njegov program pretrese Tajmsov sajt i nađe novu reč koja nije prisutna u njihovoh opširnoj digitalnoj arhivi, koja pokriva doba od samog osnivanja Tajmsa, 1851. Bitkerov bot skenira oko 240 hiljada reči svakog radnog dana (i više od 140 hiljada vikendima) – tako na kraju tvituje između 160 i 200 reči mesečno.
Ceo projekat je inspirisan jednim drugim botom – @everyword, čija je kreatorka Alison Periš. Ovaj bot je u proteklih sedam godina tvitovao selektivan, ali ipak dugačak niz engleskih reči. On objavljuje pojedinačne lekseme kao rečničke odrednice bez definicije. Međutim, manjak konteksta u samom tvitu ostavio je veću slobodu za kreiranje konteksta izvan njega. Ovako ogoljen format je u prvi plan stavio samu reč, pozivajući čitaoca da usvoji žižu modernističkog pesnika ili lignviste, a onda da pusti mašti na volju da ga odatle vodi. Pojedinačna reč može biti strašno evokativna – pomislite samo na Sapove sanjive fragmente – „mitotkač“ ili živopisnost imena brenda „POVINUJ SE” – kada stoji samo. „Svaka reč ima kulturološki prtljag”, rekla je Alison Periš za svoj projekat. Šta bi se desilo kada bismo se sistematično izložili takvom prtljagu?
@NYT_first_said na sličan način objavljuje svoje pronalaske, bez konteksta, ali Bitker je kreirao drugačiji bot koji automatski odgovara na tvit sa člankom u kojem se reč pojavila. Reči beskrajno teku i pokazuju ono što je novo u mejnstrimu.
Hajde da se igramo klasičnih filologa, postoje pojmovi među ovim rezultatima koji su hapax legomena – reči izrečene samo jednom, u tekstovima Tajmsa, makar u trenutku kada su tvitovane. Rubrika Ishrana je odgovorna za mnoge – Stil i Umetnost, takođe. Za neke ljude u tradicionalno marginalizovanim grupama biti spomenut u novinama predstavlja vrstu uvažavanja – „hajperkvir”, da uzmemo jednu skorašnju pridošlicu, proslavili su njeni sledbenici, kada se pomenula u članku T magazina o crnačkim kvir umetnicama. Ipak, puko usputno spominjanje nije dovoljno, Tajms je ostao kontroverzan kada se radi o problemima trans zajednice, posebno u kontekstu koji bot ne prikazuje.
Druge reči oslikavaju koncept ili termin ocenjen kao veoma bitan, pa se ne može prevesti i mora se pozajmiti iz drugog jezika. Na primer „bolsonaristas”, pomenut ovog januara kada su militantne pristalice bivšeg brazilskog predsednika Žara Bolsonarua upale u prestonicu zemlje. Bitker je rekao da je njegova najvernija publika u Brazilu, čija je internet kultura opisana kao istovremeno veoma pop, ali i veoma ekscentrična. Mnogi od najpopularnijih tvitova bota su upravo slengovi brazilskog portugalskog. Za one čiji su životi prošli nezabeleženi u Tajmsu, rekacije su verovatno bile prevrtanje očima i pozivanje na nostalgiju kada je reč bila samo tvoja reč, a ne još jedan laboratorijski uzorak uzet za Tajmsovo čitalaštvo.
Najviše zabavna su iznenađenja poput neologizama, koji vas stvarno nateraju da se zamislite: šta zaboga treba da znači „sendvičnost” ili „kukuruzastičan”? Njima pariraju veoma arhaične reči čija je relevantnost takođe upitna, npr. teološki termin „svedobroljubivi”, opisujući savršenu dobru volju Boga u članku o smrti Pape Benedikta.
Projekat @NYT_first_said osvetljava opskurne sile koje regulišu i kontrolišu jezik Tajmsa, koji je, koliko god se čini trivijalnim, neizbežno prožet politikom. Kada se bot ne saplete o slovnu grešku, on prati večno pomeranje granica ukusa i dostojanstva ovih novina, signalizirajući šta je sada prihvatljivo, ali i šta prelazi preko crte.
Eklekticizam ovog bota ističe i jezičke krajnosti kao što su krici, gegovi i stenjanja. Ovakve onomatopeje pretvaraju jezik Tajmsa u zološki vrt, ili neku igračku. Čini se kao da ga udaljava od njegove uloge kao sredstva za komunikaciju. Ipak, ova rigorozna jednostavnost bota nije toliko trivijalizovana koliko filološka: izgrađena je na pretpostavci da je jezik koji Tajms koristi vredan naše pažnje i našeg ispitivanja. Da je, na kraju krajeva, Tajmsovo izražavanje zapravo neka vrsta zajedničkog, sve globalnijeg engleskog, koji teži, u dobru ili u zlu, ka gotovo enciklopedijskoj funkciji – da pomogne ljudima da shvate svet i da se angažuju u njemu. Bot je kao svetionik iz dalekih krajeva osvetljava beskrajni svod kulturne imperije.
Kanadski teoretičar medija i medijska ličnost, Maršal MekLuhan, metaforično je predstavio novine kao mozaik, čiji su delovi sastavljeni u saradnji mnogih pisaca, urednika, fotografa, marketinga, oni su svi stisnuti zajedno na listovima sa finim granicama među njima. Ovakva mozaička forma dozvoljava svima da učestvuju u procesu – i ljudima iz redakcije i ljudima u čije zajednice i živote dopiru vesti. Sve je to samo još veća istina u doba interneta, kada su delići mozaika sve sitniji, a granice sve delikatnije. Tviter je mozaik sam po sebi, to je porozni interfejs među novinarima i ljudima koje oni pokrivaju.
U eri kopi-pejsta, krpljenja i Čet-bota, piščev autoritet je na izmaku, a @NYT_first_said sve više usitnjava autorstvo pod pojmom sadržaja. Ali, efekat skrolovanja kroz leksička otkrića čini i nešto više – on ponovo aktivira naše uvažavanje i divljenje prema jeziku i značenju. Kako samo interesantne, simpatične i smešne reči mogu biti – reči koje pripadaju svima nama i nikome u isto vreme, i kriju značenje mnogo veće od onoga što vidimo. Bitker svoj bot posmatra kao umetnički projekat u kojem je jezik njegov medijum. „To je materijal vrlo posebnih osobenosti”, rekao je. Iz perspektive umetnika-inžinjera, neočekivane konekcije i nove reči algoritam nikada neće moći da predvidi.
Šta su novine? Jedan se odgovor ipak nikada ne može promeniti – novine su reči.
Tagovi
