„Grad Beograd je pozvao Vedranu da primi vakcinu. Odluka koja je humana, dobra i pametna“: Tanja Mandic Rigonat o svojoj ulozi u vakcinaciji hrvatske književnice

Mogu li strani državljani primiti vakcinu protiv koronavirusa u Srbiji i pod kojim uslovima, građani Srbije saznaju uglavnom iz medija iz regiona, ili u slučaju hrvatske književnice Vedrane Rudan, preko njene objave na društvenim mrežama. Upravo je ova objava podelila javnost, a rediteljka Tanja Mandic Rigonat objasnila je u autorskom tekstu za Danas svojoj ulogu u tome.

Tekst prenosimo u celosti, bez redakcijskih izmena:

„Kad sam popunjavala formular E-uprave, videla sam da se na mestu gde se upisuje državljanstvo nude tri mogućnosti: državljanin Srbije, strani državljanin sa boravkom u Srbiji, strani državljanin bez mesta boravka u Srbiji.

Iz toga sam zaključila da svim tim građanima Srbija pruža mogućnost vakcinisanja.

Vedrana Rudan je moja prijateljica i čujemo se ako ne baš svakog dana, onda sigurno nekoliko puta nedeljno.

Znam koliko godina ima, znam da je imala operaciju na srcu.

I da je za nju vakcina doslovno pitanje života ili smrti.

Ako si normalan čovek, prirodan impuls je da želiš da činiš dobro i pomogneš ako možeš.

Grad Beograd organizovao je masovno vakcinisanje umetnika i radnika u kulturi.

Vedrana Rudan je dve decenije prisutna u našoj kulturi, preko romana i njihovih promocija, preko dve predstave koje sam režirala na sceni Ateljea 212.

Uho grlo nož 2002. i Dabogda te majka rodila 2020.

Njene tekstove sa bloga prenose naši mediji.

Dve decenije ona svojom umetnošću i javnim govorom zaista gradi mostove među ljudima koje loše politike detoniraju.

Mnogi je vole, mnogi je mrze.

I u Hrvatskoj i u Srbiji za neke je sumnjivo lice.

Čija je ona?

Ko stoji iza nje?

Za koga radi?

Kome se prodala?

U Hrvatskoj je nekad srpska kurva, u Srbiji ustašica.

Od kad je gostovala sa predsednikom u Hit tvitu, ona je i Vučiću prodana duša.

A Vedrana gde god da gostuje i s kim god gostuje, u svom je ličnom performansu.

Ko hoće stvarno da čuje šta ONA govori, može puno da čuje.

Piše kao što misli.

Individualka je.

A individualizam, samosvojnost teška je jeres danas kad vlada epidemija svrstavanja.

Ne uklapati se u političke aršine ni pozicione ni opozicione, ni u jedan kalup osim majstorskog kalupa sopstvenih misli i osećanja, veliki je danas greh.

Raspitala sam se preko sekretarijata za kulturu da li je moguće i kako da se Vedrana vakciniše u Beogradu.

Ostavila sam Vedranin broj kako bi se komunikacija odvijala direktno.

Grad Beograd je pozvao Vedranu.

To je odluka GRADA!

Odluka koja je humana, dobra i pametna.

To je i oblik kulturne diplomatije.

Hm, kad to kažem, kad hvalim tu odluku, da li mi se dopadaju i sve druge odluke iza kojih stoji GRAD. Ne! Da li sam apologeta ovog režima!

Naprotiv.

Samo zadržavam za sebe pravo da razumno sudim o svemu, da mogu i da kritkujem i da podržavam različite odluke različitih nosilaca vlasti.

I to je sve.

Sve?

Ne baš sve.

Kad je Vedrana na blogu objavila tekst zahvalnosti Beogradu, ljubavno pismo, Evropljanka u Beogradu, usledile su reakcije i pitanja kako jedna državljanka Hrvatske, ili bilo koji strani državljanin može da se vakciniše u Srbiji, da li je to ok.

Kad mnogi naši građani, pogotovo stariji, čekaju poziv na vakcinaciju.

Kakvi su prioriteti i da li se poštuju?

Novinarka N1 obavila je telefonski intervju sa Vedranom.

Transkript razgovora pročitala sam na sajtu N1.

Transkript je potpisan sa N1 tako da ne znam ime novinarke.

Novinarka je pitala Vedranu da li je grize savest, oko toga što je dobila vakcinu ovde pre nekih drugih građana Srbije, i ceo razgovor vrti se oko tih dilema da li ih Vedrana ima ili ih nema.

I kako komentariše razne komentare.

Vedrana poručuje da nije došla u Srbiju kao kradljivica nego kao umetnica.

Mučno mi je bilo dok sam čitala taj tekst koji je čist otrov.

Zašto otrov?

Zato što novinarki, predstavnici sedme sile, a mediji jesu sila, nije palo na pamet da se prvo raspita da li i pod kojim uslovima strani državljani mogu da se vakcinišu ovde, i o tome obavesti građane, pa tek onda da se baci na teme morala i nemorala na Vedraninu savest a posledično i na moju savest.

Ne radeći svoj posao do kraja odgovorno, pišući tekst pun rupa, ostavila je prostor za sumnju kod građana da je urađeno nešto mimo zakona i pravila.

Nešto kriminalno u suštini, nečasno, protekcionistički, ispod žita, mafijaški.

Zavrtela je priču u bubnju poluinformacija koje rađaju sumnju, mržnju.

Kako verujem da je javni interes istina i samo istina i da je ona danas zlatna vredna da leči, a da poluistine i laži stvaraju nepodnošljiv smrad u kojem se davimo što zbog namerne medijsko političke propagande što zbog nesavesnih novinara bez obzira da li rade u provladinim ili nezavisnim medijima.

Da ovo ne bi nekome zaličilo kao targetiranje N1 kao hajka na nezavisni medij, moram da kažem da ja gledam N1 i gostujem na N1 i navijam da N1 opstane na medijskoj sceni.

I tim pre imam jak motiv da reagujem kad iz aviona prepoznam tendencioznost i neprofesionalizam uvijen u celofan javnog interesa.

Ja da mogu, vakcinisala bih sve umetnike širom regiona i Evrope koji su svojim radom, umetničkim delima postali deo kulturnog života Srbije.

Priča o Vedraninoj vakcinaciji u Srbiji ima tri pozitivna momenta.

Prvi je ljudski: njoj je spasen život!

Živela nam Vedrana još 100 godina!

Njen tekst o vakcinaciji u Srbiji digao je na noge mnoge u Hrvatskoj koji sad zahtevaju od vlasti da nabave vakcine iz Kine i Rusije, i da ne čekaju samo Fajzerovu oko koje se bije bitka u EU.

To je drugi momenat koji će možda imati pozitivan ishod po zdravlje naših suseda kroz pritisak na političare.

I treći: možda će njen dolazak ovde i primanje kineske vakcine kod nekoga u Srbiji pobuditi poverenje u vakcinaciju, pa sledivši Vedranin primer se odvažiti da primi vakcinu.

Ovde je jak antivakserski pokret.

I da, rušiti ovaj režim na temi vakcina je promašena priča.

Rušiti ga kroz priču o vakcinaciji Vedrane Rudan morbidno je glupo i promašaj na kub.

Ovaj režim je moguće ljuljati i rušiti na 1.000.000 drugih tema.

Vakcine ima!

A ne bi ih bilo da nije politike sedenja Srbije na stolici sa četiri noge: EU, Amerika, Kina, Rusija, a ne na tronošcu, dvonošcu ili na panju, po meni jedinom korisnom međunarodnom politikom, koja ostavlja manevarski prostor kakav takav, kao vinskoj mušici u flaši pokvarenog vina kakva jeste savremena politika i današnji svet.

Ovo sa vinom i mušicom nežna je metafora za svetski politički i ekonomski kriminal i pandemonijum koji je virus tako snažno demaskirao“.