Jedanaestog marta 1909, Đorđe je napisao pismo Ani i naložio svom poslužitelju, Stevanu Kolakoviću, da joj ga odnese.
Pismo je, navodno, bilo na stolu, ali kada je tog popodneva Đorđe tražio od Kolakovića izveštaj, ovaj mu je kazao da pisma nije bilo u Đorđevoj sobi.
Ovako će taj sudbonosni događaj opisati Đorđe u memoarima.
„Kao u snu čuo sam samo da se neko usudio da uđe čak i u moju sobu… Moji neprijatelji, neko od personala… ili je možda i sam Kolaković bio u njihovoj službi… Da, da, to je bio Kolaković, to je mogao da učini samo on, a ja sam neograničeno verovao u njega.
Razočaranje i gnev, bol zbog izdaje, osećanje nesigurnosti u rođenoj sobi, pod rođenim krovom – sve to odjednom navrlo je u moj um… Moji protivnici imali su, dakle, saučesnika u osobi kojoj sam se poveravao, koja je bila stalno kraj mene, u mojoj službi… U magnovenju, razumeo sam odakle su crpli obaveštenja oni koji su me napadali. Kolaković je bio taj, a ja sam tražio špijune daleko od svoje sredine… Kolaković…
– Gubi mi se sa očiju, izdajico! – dreknuo sam na Kolakovića i podigao ruku da ga udarim. Ali, na nesreću, ruke su mi bile sputane šinjelom, koji još nisam bio svukao, pa sam podigao nogu i snažno odgurnuo Kolakovića. Učinilo mi se da je posrnuo, ali je moja svest bila nesposobna da to registruje.
– Beži! Beži!
Požurio je vratima, a meni se ponovo prividelo da teško ide i da posrće…“
Iz knjige Princ Đorđe: Kraljević, izgnanik, ratnik, „ludak“, četvrte u ediciji „Senke nad Balkanom“. Edicija od pet knjiga se sada može naručiti po specijalnoj akcijskoj ceni na sajtu Nstore.rs.
Tagovi
Miodrag
Nema potrebe da se pravda jedan ludak a taj princ Djordje je bio neopisiv ludak. On se toliko izivljavao nad oficirima a ovog coveka Kolakovica je uzasnom ludackom snagom sutnuo u stomak i covek je zbog toga umro. Moj deda je bio oficir Kraljevine Srbije i pricao mi je kako se taj princ Djordje svakoga dana ludacki izivljavao nad oficirima. A moj deda je bio svedok kada je on naredio jednom vojniku da u Nisu na obali Nisave postavi dzip na ivicu obale tako da polovina tockova bude na zemlji a polovina da lebdi nad Nisavom i on je sa tim vojnikom seo u dzip i naredio mu da tako vozi najvecom mogucom brzinom i da ne sme nikako prilikom voznje da pomeri tockove prema zemlji i jadni mladi vojnik je tako vozio a kada se voznja zavrsila samo mu je pala glava na volan i umro je u sekundi. Eto to je bio taj princ Djordje i da mi deda nije sve ovo ispričao mozda bi i ja poverovao u tu njegovu autobiografiju koju je pisao. A tek sta je radio posle rata, isao po Parizu i ogovarao kralja Aleksandra i Srbiju tj. Jugoslaviju ali najvise je Srbe ogovarao a tako sebe promovisao tamo za kralja. E kod komunista mu je bilo "vuna kico" pa se smirio a poznato mi je da su ga sinovi kralja Aleksandra pomagali iz London za vreme Brozove vladavine, slali su mu novac.
Branko
Pre 15 godina pricao sam u Londonu sa unukom kralja Aleksandra (nije ovaj prestolonaslednik). On mi je tada ispricao da su posle oktobra 1944. Komunisti zatvorili princa Djordja Karadjordjevica u jednu sobu i sutirali ga s jedne strane sobe na drugu stranu. Kao fudbalsku loptu. Bilo je 7-8 komunista u toj sobi. Prema tome ova prica koja se sada lansira kako je on dosao kod Peke Dapcevica, pa da je Peko sa njim lepo razgovarao nema ni trunke istine. To je izmisljotina. Princa Djordja su oni krvnicki pretukli tada ali obzirom da je i princ bio budaletina moguce da su te batine uspele da ga smire, mozda je to bila "terapija" koja mu je pomogla da obuzda svoje ludilo.
djole
Princu Đorđu Karađorđeviću su anglofilske kukavice smestile tamnicu po naređenju njegovog bolesno zlog rođenog brata Aleksandra. Đorđe je u svemu bio superiorniji od Aleksandra. Hrabar, čestit, inteligentan i obrazovan Srbin i srpski patriota. Da je on postao kralj Srbije, nikad ne bi bilo Jugoslavije, ali ni ovolike i ovakve Hrvatske, Slovenije, tzv Severne Makedonije, Crne Gore i Albanije. Svi srpski vladari koji su voleli svoj narod sklonjeni su na strašne načine. Od Vukana Nemanjića, preko Karađorđa, Mihaila i Aleksandra Obrenovića, Đorđa Karađorđevića, do Zorana Đinđića!