Sajberspejs, ili kibernetički prostor, front je na kojem se vode moderni ratovi. To se vidi i na primeru Ukrajine. Čime se konkretno bave nemački „kibernetički ratnici“?
Nemački Centar za kibernetičke operacije (ZCO) je smešten nedaleko od Bona, u idiličnom gradiću Rajnbahu na samoj obali Rajne. Tu u kasarni Tomburg, Bundesver se bavi digitalnim vođenjem rata. Ono što se radi u ZCO obično se naziva hakovanje – krivično delo za koje se može završiti i u zatvoru, piše Dojče vele.
Nemačke vojnikinje i vojnici u tom centru po nalogu države – vežbaju upadanje u tuđe kompjuterske mreže, uče kako se kradu važne informacije, manipulišu podaci i kako se u slučaju potrebe isključuju kompletne kompjuterske mreže.
Njih oko 200, među njima samo tri žene, traže slabe tačke protivničkih IT sistema, ali pokušavaju i napade na IT infrastrukturu Bundesvera kako bi pronašli slabe tačke u svojoj odbrani.
Centar za kibernetičke operacije ZCO je deo Komandnog kibernetičkog i informacionog centra koji je formiran 2017. Ima više od 20 lokacija širom zemlje – većina je pak u Bonu i oko Bona. Tu je i IT čvorište Bundesvera čije sisteme hakeri žele da zaštite. U blizini se nalazi i Savezni zavod za bezbednost i IT, kao i Cyber Defense Center nemačkog „Telekoma“.
Hakeri – mala investicija, velika šteta
Pitanje kibernetičke sigurnosti je bio prioritet berlinske politike i pre ruskog napada na Ukrajinu.
Sve intenzivnije isprepletanje analognog i digitalnog sveta, napadačima u kibernetičkim vodama nudi mogućnost da s relativno malim investicijama naprave veliku štetu. Na primer, kada se radi o snabdevanju vodom, strujom, sigurnosti letenja, te kontroli saobraćaja.
U koalicionom sporazumu stoji: „Bundesver mora biti u stanju da zajedno s drugim saveznim agencijama uspešno deluje u kibernetičkom i informacijskom prostoru.“ Rat u Ukrajini je dodatno intenzivirao rasprave o ovoj temi. Porasla je zabrinutost od ruskih kibernetičkih napada.
Početkom juna u Bundestagu je usvojen zakon kojim se Bundesveru stavlja na raspolaganje 100 milijardi evra, a narednih godina za „digitalne potrebe“ bi od te sume trebalo da potroši čak oko 20 milijardi!
Lista materijala koje treba nabaviti je duga, od digitalnih radio-uređaja, pa sve do kompletnih informatičkih sistema. Samo jedan mali deo tog novca biće stavljen na raspolaganje kibernetičkim ratnicima.
Najskuplji su ljudi
Hakerima u uniformi ne treba skup hardver. „Nama nije potrebno 60 tona gvožđa kao što je to slučaj kod nekog borbenog tenka“, kaže nam jedan član ZCO. Ali s druge strane, ono što je skuplje i teže je dobiti su – specijalisti.
Tokom svoje nedavne posete ministarka odbrane Kristine Lambreht je „reklamirala“ Bundesver kao dobrog poslodavca. A to znači da Bundesver već tokom obrazovanja nudi dobre plate, a kasnije i dobre šanse u karijeri i socijalnu sigurnost.
Jedan vojnik nam kaže da je motivisan i iz jednog drugog razloga: „Ovde po državnom nalogu radim ono zbog čega bih inače morao da računam da ću imati posla s policijom.“
A za to mu je potrebna „licenca za hakovanje“, odnosno službena dozvola. Svaku operaciju u okviru koje se „upada“ u tuđe mreže mora odobriti vrh Ministarstva odbrane, minimalno na nivou državnog sekretara. A koliko često se to događa? To niko u Rajnbahu nije hteo da nam otkrije.
Tagovi
