Halapljivost prema novcu od igračke do funkcionerske karijere: Kako se Mišel Platini upleo u priču koja će srušiti Petu republiku

Mišel Platini, zvani „Le Roi“ (kralj), našao se u priči koja je mnogo veća od njega. Baš kao što i najvažnija sporedna stvar na svetu ustukne pred „važnim stvarima“. Na meti francuskih tužilaca nije bivši predsednik UEFA, nego čovek koji je verovao da je mešavina Napoleona i De Gola naših dana – Nikola Sarkozi.

Platiniju skromnost nikada nije bila jača strana i halapljivost prema novcu je lebdela iznad njega sve vreme njegove karijere: od igračke do funkcionerske. Nije bio ni punoletan kada je ucenio Mec da će preći u taj klub pod uslovom da angažuju njegovog oca za trenera. Kao golobradi fudbaler Sent Etjena bio je upleten u priču o crnim fondovima iz kojih su nagrađivani igrači tadašnjeg prvaka Francuske. Inkasirao je, na crno, dve godine zaredom po 880.000 franaka. Od Intera je uzeo novac za transfer. Kaže se da ga nikada nije vratio jer „nerazuri“ nisu smeli da ga tuže budući da su sklopili ugovor sa njim pre isteka embarga na uvoz stranih igrača. Posle je otišao u Juve, i ta priču je poznata.

Platinijevo ime se nalazi i u čuvenim „Panama papers“ a njegova vertikalno uzlazna karijera je britko prekinuta sa korupcionaškom aferom koja je počistila vrh UEFA i FIFA. Hronika Platinijevog hapšenja i dvadesetočasovnog saslušanja nije priča o fudbalu već o politici, ratovima, oružju, nafti, gasu, geopolitici, arapskim rivalstvima i klanovskim nepodnošenjima. Tužno je samo da je neko ko nosi nadimak „Le Roi“ završio kao marioneta u rukama moćnijih i bogatijih igrača.

Procesuiranje Sarkozija je zakucavanje poslednjeg eksera u kovčeg Pete republike i degolizma. Sarkozi, koji se arogantno podsmevao Silviju Berluskoniju i moralnim slabostima bivšeg italijanskog premijera, pokazao se sklonijim korupciji, zloupotrebi službenog položaja za privatne interese i gotovo totalnim odsustvom senzibiliteta za poštovanje zakona i funkcija koje je obavljao.

Sarkozi je jedan od najodgovornijih ljudi za porast populizma, ksenofobije i nacionalizma u Evropi. Svi aktuelni problemi počinju od Gadafijevog ilegalnog finansiranja Sarkozijeve predsedničke izborne kampanje 2007. Četiri godine kasnije Sarkozi će se „zahvaliti“ Gadafiju svrgavanjem s vlasti, s ciljem da zataška priču da je ušao u Jelisejsku palatu zahvaljujući parama libijskog pukovnika. Uklanjanje Gadafija je stvorilo haos u Libiji, traje i danas, i otvorilo je vrata kriminalnim organizacijama za unosni biznis ilegalne migracije, koristeći teritoriju Libije. Posledica porasta migrantskog pritiska iz Afrike u članicama EU bio je rast podrške za ksenofobične i populističke stranke.

Sarkozijev stil vladavine, rat u Libiji, skretanje udesno, na pozicije Marin Le Pen, presudno su doprineli neočekivanoj pobedi Fransoa Olanda 2012. godine, odnosno najavi kraja degolizma i Pete republike. Pokušaj Sarkozija da reformiše stranku i transformacija degolista u republikance nisu dali željene rezultate. Sarkozi nije uspeo da se vrati u trku za Jelisejsku palatu 2016. godine, a degolisti u odelu republikanaca su doživeli najteži poraz i ostvarili najslabiji izborni rezultat u istoriji, osvojivši jednocifren broj glasova na nedavnom izjašnjavanju građana za EP.

Bivši francuski predsednik mađarskog porekla je transformisao „degolizam“ u „sarkozizam“, u smislu da je država ostajala na prvom mestu prioriteta, ali su se paralelno završavali lični poslovi, realizovali privatni interesi, sklapale unosne kombinacije u korist prijatelja. Taman kada su Sarkozi i njegov enturaž pomislili da bi mogli da iskoriste debakl na evropskim izborima za otvaranje novog poglavlja, stigao je hladan tuš iz Nantera hapšenjem Platinija i od francuskog pravosuđa koje je odobrilo početak krivičnog postupka protiv bivšeg šefa države. Libija je bila Rusija nesuđenog Napoleona našeg doba, a Katar mu je došao kao Vaterlo.

Slučaj je hteo da sa dolaskom na vlast Nikole Sarkozija koincidiraju velika ekonomska kriza 2008. godine i ekspanzija tržišta tečnog prirodnog gasa. Katar poseduje trećinu rezervi gasa na planeti (odmah iza Rusije i Irana) i zahvaljujući eksponencijalnom rastu tržišta gasa nauštrb nafte i njenih derivata, familija El Tani je postala još moćnija a Katar najbogatija zemlja po glavi stanovnika. U prvih petnaest godina ovog veka, katarski bruto društveni proizvod je porastao sa 20 na preko 200 milijardi dolara.

Sa velikim prilivom novca, apetiti katarskog emira su porasli. U tada novom francuskom predsedniku pronašli su idealnog partnera da promešaju karte na Bliskom i Srednjem istoku. Već u prvim godinama Sarkozijevog mandata Katar je istisnuo Saudijsku Arabiju i preko Francuske, na velika vrata, ušao u Evropu.

Možda je preterano reći da je Katar spasao Francusku. Ostaje činjenica da se investicije familije El Tani, tokom petogodišnje vladavine Nikole Sarkozija u Jelisejskoj palati, mere desetinama milijardi evra. Zahvaljujući tom svežem kapitalu, neposredno posle ekonomske krize 2008. godine, Peta republika je uspela da ostane na nogama. Katarci su sipali reke novca za kupovinu luksuznih hotela u Parizu i na Azurnoj obali, dvoraca po čitavom Eksagonu, istorijskih francuskih brendova. Ulagali su novac u turizam, avio i vojnu industriju.

Hronika Platinijevog hapšenja i dvadesetočasovnog saslušanja nije priča o fudbalu već o politici, ratovima, oružju, nafti, gasu, geopolitici, arapskim rivalstvima i klanovskim nepodnošenjima, a procesuiranje Sarkozija je zakucavanje poslednjeg eksera u kovčeg Pete republike i degolizma

Zahvaljujući Sarkozijevom minulom radu Francuska izvozi, godišnje, robu i usluge u vrednosti od 10 milijardi evra u Katar. U poslednjih pet godina francuska vojna industrija je zaradila 20 milijardi evra od prodaje oružja. Da ne govorimo o seriji velikih poslova za Mundijal koji su dati francuskim kolosima, poput izgradnje metroa u Dohi koji će realizovati francuski Ratp i Keolis. Maleni Katar, sa 300.000 građana i dva i po miliona migranata, četvrti je partner velike Francuske po trgovinskom surplusu.

Na čuvenoj novembarskoj večeri 2010. godine u Jelisejskoj palati, na kojoj je bio Platini i zbog koje je 20 sati morao da odgovara na pitanja istražnih sudija u Nanteru, dogovarana je kupovina Pari Sen Žermena i ulazak medijskog kolosa Al Džazire na francusko medijsko tržište preko svoje ispostave „BeIn Sports“.

Sarkozija i katarskog emira Tamima spaja neutoljiva želja za pobedama i dokazivanjem. Nikola je veliki navijač
PSŽ-a, mladi Tamim želi da ostvari veliki cilj: organizacija Mundijala 2022. Nikola ima prijatelja koji može da pomogne Tamimu, Mišela Platinija predsednika UEFA, u čijim rukama je jezičak na vagi za dodelu Mundijala.

Do ut des, rekli bi stari Rimljani. Eto Platinija u Jelisejskoj palati sa Sarkozijem, El Tanijem i Klodom Guenom, zvanim „kardinal“ zbog svog uticaja na Sarkozija i, eufemistički rečeno, netransparentnog načina rada. Na ispitivanju pred istražnim sudijama Platini je rekao da je doneo odluku da glasa za Katar pre obeda sa Sarkozijem i El Tanijem. Mudra izjava: ko može da dokaže kada je Platini prelomio. Ipak, postoji serija tragova koji dovode u sumnju Platinijevu poziciju

Na sastanku u Jelisejskoj palati nisu samo „sređeni“ otac i sin Platini. Sarkozi je „državnički“ savetovao mladom, tada prestolonasledniku, Tamimu da investira u francuske brendove Total, Accor, Le Printemps i druge. Nije zaboravio ni svoje prijatelje Bernara Arnoa, vlasnika Lvmh, i Arnoa Lagardera koji su napravili unosne poslove i profite sa katarskim emirom.

Slučaj je hteo da sa dolaskom na vlast Nikole Sarkozija koincidiraju velika ekonomska kriza 2008. godine i ekspanzija tržišta tečnog prirodnog gasa

Ali priča sa Katarom ima i drugu stranu medalje. Kao i Saudijska Arabija, i Katar finansira proselitizam najrigidnijeg i najnazadnijeg islama, izgradnju džamija u kojima propovedaju imami zadojeni mržnjom prema Evropi, zapadnim vrednostima i pozivaju na džihad koji se interpretira kako kome odgovara: od toga da se pobeđuje zlo u sebi do ubijanja nevernika. Za samo par godina Katar je podigao preko 100 džamija u Francuskoj i odvaja desetine miliona evra za podršku organizacijama koje propagiraju rigidni islam u Francuskoj.

U Dohi nemaju problem da sede na dve stolice i da tolerišu dvostruke igre jačih od sebe. U Kataru se nalazi najveća američka vojna baza na Bliskom i Srednjem istoku iako su Amerikanci saveznici Rijada, baš kao što na svojoj teritoriji Katar ugošćuje i tursku vojnu bazu. Takođe, Katarci su naučili da se u današnjoj Evropi pozicije najbolje brane finansiranjem poslova koji otvaraju nova i čuvaju postojeća radna mesta. Tako su, kupovinom 72 od 96 predviđeninh borbenih aviona „rafal“, koje kolos Daso ima nameru da proizvede, obezbedili „prijateljski“ tretman i Makronove administracije.