Dogodi se tako, ponekad, da televizijski medij iskoči iz svoje uobičajene svakodnevice, pretežno okrenute ka zabavi i informaciji, i iznedri delo vrhunskog umetničkog kvaliteta prožeto metaforičkim pogledom na društvo i svet koji nas okružuje. Veoma se to retko događa, pa nas svako takvo delo zatekne pomalo nespremne, trgne nas iz uspavanosti u koju smo zapali prateći iz dana u dan one očekivane sadržaje, precizno ili manje precizno žanrovski profilisane.
U sveopštoj najezdi igranih televizijskih serija koja je preplavila industriju zabave i koječega, konačno se pojavilo delo istančanog autorskog rukopisa koje jednako dobro korespondira i u lokalnim i u evropskim okvirima. Kreatori serije Ankica Jurić Tilić i reditelj Dalibor Matanić („Novine“, „Zora“, „Zvizdan“…) doneli su nam adaptaciju romana Roberta Perišića „Područje bez signala“ kao šestodelnu mini-seriju, isečak iz vremena u kome živimo koji snažno, temeljno i gorko anticipira decenije raspadanja što smo ih ostavili (ili, bolje reći potisnuli) u kolektivnoj svesti naroda i narodnosti sa ovih prostora.
Ovaj „poslednji socijalistički artefakt“ (kako glasi engleski naslov serije) zadire u dubine problema karaktera i međuljudskih odnosa ne samo populacije lokaliteta u kojem se okosnica radnje odvija (izmišljeni gradić Nuštin), nego se pandemijski širi po jednoj čitavoj bivšoj državi, prelazeći i granice Evropske unije i preteći da će se pretvoriti u globalni svetski trend.
Da bi nas poistovetio sa svom tragikom sadržaja, vešt autor dobro zna da nas na početku mora i nasmejati, pomalo opustiti i skrenuti nam misli od stvarnosti u koju nas je uronio, što Matanić veoma vešto sprovodi već u prvoj epizodi serije. Do njenog kraja samo nas sporadično osveži gorkim humorom svesno nam pripremajući rasplet. Tako junake serije Olega i Nikolu (u savršenim tumačenjima Renea Bitorajca i Krešimira Mikića) u zabačeni fiktivni gradić Nuštin, nekada industrijsko središte a sada otužno mesto u kom nema ni signala, dovodi neobična poslovna porudžbina: isporuka turbine koja se ne proizvodi već nekoliko decenija.
U sveopštoj najezdi igranih televizijskih serija koja je preplavila industriju zabave i koječega, konačno se pojavilo delo istančanog autorskog rukopisa koje jednako dobro korespondira i u lokalnim i u evropskim okvirima
Njih dvojica, uz pomoć glavnog inženjera Jande (igra ga neprikosnoveni Izudin Bajrović), obnavljaju odavno zatvorenu fabriku, gradić oživi i njegovi meštani, pogotovu oni mlađi čiji se snovi lagano gase a želja za bilo kakvom zaradom i egzistencijom već ih sprema za odlazak u rat pod okriljem NATO poslodavca, radom u pokrenutoj fabrici polako povraćaju izgubljeno dostojanstvo i nadu. Radnike predvodi Branoš (lik suptilno i sirovo odigrao precizni Goran Bogdan) a njihovo zajedništvo na projektu izrade turbine koketira sa gledaocem na više nivoa, od personifikacije nekadašnjeg bratstva i jedinstva pa sve do visina antičkog hora u kakvoj starogrčkog tragediji. Plejadu izvanrednih ženskih likova u seriji predvode mlade ali već prekaljene glumice: maestralna Jovana Stojiljković, koja tumači lik Šeile, devojke što se nakon odlaska iz marketinške agencije iz Berlina vratila u svoje rodno mesto, i sjajna Tihana Lazović, koja igra lik Lipše, devojke koja je ostala u Nuštinu čekajući da joj se dogodi život kakav priželjkuje i sanja.
Ako smo dosadašnjim nabrajanjem likova istakli glavne junake „Područja bez signala“ (po kojima se zove svaka pojedinačna epizoda ove mini-serije), nemoguće je preskočiti nekoliko izvanrednih epizodnih ostvarenja koja seriji daju posebnu boju i kvalitet. A to se pre svih odnosi na lik Ragana (igra ga odlični Slavko Štimac), kvazitajkuna ovog malog mesta koji savršeno personifikuje zlo tranzicije, lik luckaste sekretarice Alise (u tumačenju vremešne ali uvek tačne Milene Zupančić), likove mladih radnika željnih dokazivanja i osećanja pripadnosti Erola i Dropulića (igraju ih glumci u usponu, Stipe Radoja i Kristian Bonačić)… i svih ostalih likova u seriji koji ovaj „organizam“ održavaju veoma živim do samoga kraja priče koju iznose pred nas.
Odličan rad direktora fotografije Marka Brdara, montažera Tomislava Pavlice, dizajnera zvuka Julija Zornika i svih drugih autorskih saradnika na ovom projektu savršeno su se sklopili u autorskom rukopisu Dalibora Matanića koji je ponovo potvrdio zbog čega važi za jednog od najboljih reditelja sa ovih prostora. Tako su u finansiranju i realizaciji serije učestvovale tri države iz bivše Jugoslavije, kao koproducenti i finansijeri projekta, uz jednog koproducenta iz Finske i sredstva Creative Europe MEDIA – TV programming. Pa nas je „Područje bez signala“ ponovo ujedinilo kroz svoju ideju i priču koja se odnosi na sve naše tranzicione narode na način na koji to umetničko delo jedino i može – metaforički i na trenutke dok smo mu svedoci.
Zbog svega navedenog jasno je da ova izvanredna dramska serija nije slučajno dobila nagradu za najbolju seriju u programu „Panorama“, na respektabilnom međunarodnom festivalu „Series Mania“ u Lilu 2021. godine, kao i nagradu publike na „Seriencamp“ festivalu u Minhenu. Jer „Područje bez signala“ nas uporno uvlači u sebe ne dajući nam da predahnemo ni na trenutak. Čak i kada klijent nestane i turbina ostaje bez kupca. Čak i kada deluje da je novog klijenta za taj prastari model nemoguće pronaći. Čak i kada pomislimo da smo stigli do kraja serije koji smo priželjkivali, a onda prevrtimo film unatrag i shvatimo da se to možda, ipak, nije dogodilo?
Jednostavno, nemoguće je iz ove priče kao gledalac izaći pomalo „neoštećen“. Jer dok nam pesma „Konjuh planinom“, sa odjavne špice serije, odzvanja u glavi poput udaraca Jandinog malja koji razbija lažni fabrički zid, dok strahujemo da ćemo, poput Lipše, i mi možda jednoga dana morati da legnemo u neko naše ležište za turbinu, sa strepnjom priželjkujemo da ćemo imati signala kada nam, kao Olegu, jednoga dana zazvoni telefon na koji ćemo se sa mnogo nade javiti i izgovoriti neko naše, sudbinsko, „Hallo, Hassan!“ („Halo, Hasane!“), koje bi moglo da nam promeni život.
Tagovi
