U neko drugo vreme, bila bi to priča koja bi danima punila novinske stupce i kafanske stolove: usred Beograda, agent Centralne obaveštajne agencije (CIA) pretrpeo je teška neurološka oštećenja zbog čega je hitno morao da bude evakuisan – imao je simptome poput mučnine, vrtoglavice, glavobolje – a napad se, po izveštajima američkih medija, najverovatnije dogodio snopom usmerene energije, možda radio-frekvencije, možda nečim soničnim, mada dokaza nema. Iste muke pre skoro pola decenije imali su zaposleni u ambasadi Sjedinjenih Država u Havani, po čemu je oboljenje dobilo i ime, a potom se sporadično dešavalo drugim diplomatskim poslenicima SAD diljem sveta.
Tako je, eto, „Havana sindrom“ stigao i u Srbiju.
Sve je tu, kao u dobrom špijunskom trileru sa dobrom dozom natprirodnog: neobjašnjiva, misteriozna bolest koja napada samo diplomate, bez obzira na to u kom kutku sveta se nalaze, optužbe zvaničnika da su krivi Kubanci ili Rusi, istražitelji koji tumaraju u mraku i naučnici koji vrte glavom i tvrde da, premda pogođene osobe stvarno imaju fizičke probleme, ne postoji način da se zvukom ili energijom, možda nekim nepoznatim oružjem začetim u sovjetskim laboratorijama, ciljano napadne osoblje ambasade mahom sakriveno iza debelih zidova i visokih ograda.
Eh, ali svet je toliko podilkanio, a Srbija ne zaostaje, da je ovaj savršeni predložak – saundtrek za špicu je već tu: „Havana Affair“ sa prvog albuma Ramonesa, visoko na drugom mestu najboljih pesama tog benda, posle „Bonzo Goes to Bitburg“ – tek dan-dva bio na ponekoj naslovnoj strani, a onda skoro da više niko nije pričao o tome, prekrilo ga je nešto novo, mnogo luđe.
Sve je, elem, počelo u Havani u leto 2017, kada je objavljeno da je veliki broj zaposlenih u američkoj ambasadi na Kubi evakuisan nakon napada u njihovim domovima i u hotelskim sobama. Neposredno pre prvih simptoma, čuli su neki čudan zvuk. Bilo je to doba Donalda Trampa, a Donald Tramp nije bio čovek koji je mnogo mario za činjenice i istinu, važno mu je bilo da se odmah kaže šta je posredi, i da se kaže glasno. U narednih pola godine, različiti istraživački timovi govorili su o nekakvom oružju, mada bi eksperti vremenom uspeli da pobiju svaku teoriju i da vrate stvari na početak. Ukupno je više od dve stotine zvaničnika i njihovih članova porodice obolelo od „Havana sindroma“, o čemu je nedavno pričao i direktor CIA Vilijam Berns. Jedna od poslednjih, jednako (ne)plauzibilnih hipoteza, za ono što se desilo u Havani okrivila je insekte, jednu vrstu cvrčaka, mada to ne bi moglo da objasni slučaj iz Beograda četiri godine kasnije.
Ali nešto drugo možda bi, nešto što čini celu stvar još luđom i još kafanskijom.
Vratimo se, na trenutak, u daleku prošlost. Negde u petnaestom stoleću, grupa katoličkih časnih sestara počela je, iz čista mira, da mjauče u jednom manastiru. Uskoro se epidemija proširila, pa je, pričalo se, neko vreme celom Evropom odjekivao mjauk. Gotovo u isto vreme, u jednom drugom samostanu u Nemačkoj, jedna milosrdnica je ujela drugu, a ova druga treću, i tako je počelo kratkotrajno ludilo ujedanja. Ima nekih jednako otkvačenih primera i recentnije: godine 1983. skoro hiljadu mladih Arapa na Zapadnoj obali prijavilo je da imaju glavobolju, da im se muti u glavi, da se onesvešćuju. Sedamdeset odsto činile su devojčice od 12 do 17 godina, a sve su rekle da su neposredno pre nego što su se razbolele osetile snažan smrad pokvarenih jaja. Sve je zamalo otišlo dođavola, pošto su Arapi i Izraelci jedni druge počeli da optužuju za trovanje i upotrebu hemijskog oružja…
… samo da bi se ispostavilo da je posredi klasičan primer masovne histerije, odnosno psihičke epidemije.
To je, prema Robertu Balohu, profesoru neurologije sa Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA), najverovatniji uzrok i navodnih napada na američke diplomate. Suština kod masovnih histerija jeste, objašnjava on, da uzrok može da bude iracionalan i umišljen, ali da su simptomi stvarni, što će reći da većina osoba zaista oseća ono što je prijavila. Petnaest od 21 pacijenta iz Havane uistinu su imali poremećaje sna, glavobolje, ali i kognitivne, slušne, vizuelne disfunkcije i probleme sa ravnotežom. Mnogi ih imaju i dalje.
Ljudski mozak je čudo, pa može sebe da razboli, navodi doktor. Baloh će reći i da većina masovnih psihogenih i sociogenih oboljenja počinje u stresnom okruženju (one časne sestre su često bile na silu odvođene u samostane i tamo držane protiv svoje volje; deca sa Zapadne obale, ali i ona iz drugog slučaja, iz Portugalije pre desetak godina, razbolela su se neposredno pre maturskih ispita), a širi se kada jedna osoba poveruje da je neka misteriozna bolest izazvala simptome, te potom raširi tu ideju po svom okruženju. Na sve se, u modernom vremenu, pridodaju mediji koji rastrube i pojačaju priču. Od nečega bezazlenog, kao što je osećaj da vas svrbi kosa kada neko izgovori reč vaška, napravi se nešto što poreske obveznike košta milione dolara, a političare i obične ljude tera da se svađaju sa naukom i razumom.
Ili, što bi rekli dobri stari Ramonsi: baby, baby, make me loco. N
