Uzmimo kao relevantne priče da je Vladimir Putin do sada iskoristio mali deo svog vojnog potencijala, da je u Ukrajinu slao trećepozivce, da ruska armija nije krhka kao što se od početka invazije čini i da „ono pravo“ tek sledi. Kako onda objasniti njegov značajan zaokret po pitanju koje je u poslednjih desetak dana jedan deo građana Evrope obradovalo, a drugi deo zabrinulo?
Putin je na najavu da bi Švedska i Finska mogle ubrzanim procesom da uđu u NATO rekao da bi „konsekvence mogle da budu teške“. A sada, kada je Švedska podnela zvanični zahtev za ulazak u NATO, iz Kremlja stižu drugačije poruke.
„Što se tiče proširenja NATO-a, uključujući i proširenje kroz prihvatanje novih članica alijanse – Finsku i Švedsku – Rusija želi da vas obavesti da nema nikakav problem sa tim i sa ovim državama“, rekao je Putin.
A onda dodao: „Problem bi mogao da bude ako se na teritoriju te dve zemlje prebaci vojna infrastruktura. Tada ćemo morati da reagujemo.“
Finska i Švedska su odlučile da prekinu višedecenijsku vojnu neutralnost, kako bi osigurale bezbednost svojih građana, koji se smatraju ugroženim od trenutka kada je iz Kremlja objavljeno da počinje „specijalna vojna operacija denacifikacije Ukrajine“.
„Ovo je istorijski dan – počinje nova era“, rekao je finski predsednik Sauli Niniste, a onda je švedska premijerka Magdalena Anderson podnela i zvaničan zahtev za ulazak u alijansu.
Ozbiljan problem bi mogao da predstavlja stav Redžepa Tajipa Erdogana u ovom procesu. Potrebno je da sve članice NATO-a odobre brzopotezni ulazak Švedske i Finske u tu organizaciju, a po svoj prilici, Turska će na tom putu biti ozbiljna prepreka.
„Ne želimo da glasamo za ulazak u NATO zemalja koje su Turskoj uvele sankcije“, rekao je Erdogan i poručio da nisu dobrodošli: „Bolje je da delegacije tih zemalja ne dolaze uzalud u Ankaru, jer nas neće ubediti, samo će smetati.“
Erdogan je, međutim, u prethodnim godinama pokazao da uprkos svom izraženom inatu, ume lako da se prikloni najjačem vetru koji u njegovom pravcu duva i da se pravi kao da se ništa nije dogodilo.
Ako tako bude i ovoga puta, Švedska i Finska imaju otvoren put ka NATO-u, a na kraju tog puta bi mogla da bude i transformacija same alijanse. Tako „Volstrit džurnal“ opisuje mogućnosti koje se za NATO u tom slučaju otvaraju.
Najpre, 830 milja duga granica Finske i Rusije, na mapi istačkana plavom bojom zbog brojnih jezera, mogla bi da bude pogodna za neku vrstu direktnog napada tenkovima, koju je Rusija primenila u Ukrajini. Sa velikim brojem vojnika koji bi bili smešteni u nordijskim zemljama, takav bi napad mogao da bude onemogućen ili otežan. Sa druge strane, švedsko ostrvo Gotland, nekada naseobina vikinga, danas je vrlo važna strateška tačka u Baltičkom moru i ako bi je NATO kontrolisao, u potpunosti bi odsekao pomorske puteve Rusiji ka severu Evrope.
Pored toga, Rusija će, ako Švedska i Finska zaista po ubrzanoj proceduri pristupe alijansi, biti prinuđena da razmatra drugačije razmeštanje trupa i da ih usmeri ka severu.
Zasada izgleda kao da u istočnom vojnom bloku nema panike.
Beloruski ministar odbrane Viktor Krenjin poručio je da će i „desetine novih zemalja“ uskoro postati članovi saveza ODKB, koji je osnovan 1992. godine, a trenutno su u njegovom sastavu Rusija, Belorusija, Kazahstan, Tadžikistan, Jermenija i Kirgistan.
Međutim, pitanje je kako će Kremlj reagovati ako njihov čovek u Ankari ne bude uspeo da blokira ulazak Švedske i Finske u NATO, a u Vašingtonu, Londonu, Berlinu i Parizu odluče da deo vojne infrastrukture ipak prebace na teritoriju novih članica.
Tagovi
