Nakon što je, pre nekoliko dana, nepoznata grupa iz unutrašnjosti Libana ispalila raketnu vatru na Izrael, na libansko-izraelskoj granici ponovo je zloslutno zatišje.
Kada su, 6. aprila, trideset četiri rakete sa obalnog pojasa u Južnom Libanu lansirane u pravcu zapadne Galileje, napad je viđen kao odgvor na represiju koju su izraelske bezbednosne snage samo dan ranije sprovele nad vernicima u jerusalemskoj džamiji Al-Aksi. Od 34 rakete, protivraketni sistem zaustavio je 25, a pored materijalne štete povređen je i najmanje jedan civil. Iste večeri usledilo je još nekoliko minobacačkih projektila kratkog dometa, ispaljenih iz Mardžajuna prema severnogalilejskoj Metuli. Palestinski islamski džihad pozdravio je rakete iz Libana kao „herojsku operaciju protiv izraelskih zločina u Al-Aksi“. Izvor blizak Hezbolahu izjavio je za Al Arabiju da ova organizacija nije odgovorna, ali i dalje nema zvaničnog komentara. Posle izvesnog razmatranja, Izrael je javno okrivio palestinske grupe.
Izrael je odgovorio sa 50 tona bombi sručenih na Gazu, dok je, uz to, izveo i vazdušne napade na ciljeve južno od Tira. Liban ovoga puta nije uzvratio, i čini se da je sukobu barem na kratko došao kraj.
Nekoliko zaključaka može se izvesti iz ovog najnovijeg libansko-izraelskog sukoba.
Kao prvo, zapadanu i severnu Galileju najverovatnije su raketirali članovi Hezbolaha, a ne pripadnici Hamasa ili bilo koje druge palestinske frakcije. Još u avgustu 2021. Hezbolah je gotovo sigurno bio kriv za seriju raketnih paljbi ispaljenih iz Libana na Izrael – uprkos tome što Izrael krivi palestinsku frakciju – a vrlo verovatno i za skoro sve ostale koje su se dogodile od završetka rata između Hezbolaha i Izraela 2006. godine.
Prema izvorima UNIFIL-a, bilo je šest lokacija na kojima su postavljeni raketni bacači, ali su korišćene samo tri od tih lokacija. Libanske oružane snage (LAF) otkrile su lansere opremljene neispaljenim raketama na ostale tri lokacije. Četiri lokacije su bile u voćnjacima narandže severno od sela Klajle u priobalnom pojasu južno od Tira, a druge dve lokacije bile su na otvorenom terenu između sela Zibkine i Džabal Botm. Klajle, Zibkine i Džabal Botm predstavljaju bastione snažne podrške Hezbolahu i nalazili su se na prvoj liniji izraelske okupacione zone u južnom Libanu 1990-ih. Od dvadeset i jednog uspešnog ili pokušaja raketnog napada na Izrael iz južnog Libana od rata 2006. godine, devet ih je lansirano sa obalnog pojasa dugačkog osam milja južno od Tira. Pet od tih devet napada došlo je iz neposredne blizine Klajla.
Čak i tokom 1990-ih, tokom izraelske okupacije južnog Libana, voćnjaci narandže oko Klajla bili su poznati kao redovne lokacije s kojih se ispaljuje raketna vatra na Izrael. Kada je patrola mirovnih snaga Ujedinjenih nacija na jugu zemlje, poznata kao Privremene snage Ujedinjenih nacija u Libanu (UNIFIL), otišla da istražuje lansiranje rakete iz oblasti Klajla u maju 2021. godine, naišla je na kamionet pun naoružanih ljudi koji su članovima mirovne patrole rekli da odmah odu. Po mišljenju vojnika UNIFIL-a, to nisu bili Palestinci, već lokalni Libanci.
Izraelski i libanski bezbednosni zvaničnici rutinski okrivljuju palestinske frakcije za periodična raketiranja iz južnog Libana na Izrael. Obrazloženje je da se napadi obično poklapaju sa izraelskim vojnim kampanjama protiv Hamasa u Pojasu Gaze, i na taj način daju motiv. Pored toga, napadi su uvek amaterski i prilikom njih koriste se uglavnom relativno lako dostupne rakete. Ipak, u šesnaest godina ovih periodičnih raketiranja, Hezbolah ili LAF nisu uhapsili nijednog Palestinca.
Eto, na primer, najnovija salva iz 6. aprila. Ako je izraelska pretpostavka da je Hamas odgovoran tačna, tada bi u operaciji učestvovalo najmanje šest timova koji su nosili više od trideset četiri rakete i koji su (neke su pronađene neispaljene) iz nekog izvora severnije ( možda palestinski izbeglički kamp), podižući lansere usred bela dana, ispaljivali rakete i to nekako uspeli da prikiriju od svih, uključujući i Hezbolaha, koji svoje neprestano i budno motri nad svojim oblastima. Štaviše, drugi Hamasov tim tada bi, kasnije tokom dana, morao da se ušunja u oblast Mardžajuna kako bi ispalio nekoliko minobacačkih granata ili raketa, i da opet to niko ne vidi.
Dakle, očigledan zaključak je da, ako su Hamas ili bilo koja druga palestinska frakcija odgovorni za raketiranje, onda je ono izvedeno u dosluhu s Hezbolahom. S obzirom na razmere raketnog napada 6. aprila, nezamislivo je da bi Hamas samostalno to mogao da sprovede, bez koordinacije sa svojim libanskim saveznikom, posebno jer Hezbolah ljubomorno čuva svoju taktičku kontrolu granice sa Izraelom.
Komentari izraelskih zvaničnika ukazuju na to da je raketna paljba bila zajednički koordinirana operacija između Hezbolaha i Hamasa, što je gotovo sigurno i jeste. Ipak, ako su odgovorni i Hezbolah i Hamas, onda identiteti počinilaca koji su ispalili rakete postaju irelevantan. Zaista, logistički bi bilo mnogo jednostavnije da su Hezbolahovi lokalci samo iskočili iz svojih sela, ispalili rakete i vratili se u svoje domove, umesto da su dovozili više palestinskih timova sa severa, a potom ih i vraćali nazad.
Drugi zaključak je izraelski odgovor na raketiranje. Okrivljavanje Hamasa poslužilo je kao značajan deeskalacioni signal. Da je Izrael direktno optužio Hezbolah za raketni napad, izraelska vojska bila bi primorana da im uzvrati, rizikujući eskalaciju koja bi mogla da dovede do sveopšteg rata. Umesto toga, okrivljavanje Hamasa, uz nagoveštaje mogućeg učestvovanja Hezbolaha, bila je daleko lakša i sigurnija opcija, posebno ako se u obzir uzme zaista minimalna šteta koju je Izrael prilikom raketiranja pretrpeo.
Treći zaključak jeste širi kontekst u kome se raketni napad dogodio. Hamas je i zvanično obnovio odnose sa Sirijom u oktobru 2022. godine, deceniju nakon što je prekinuo veze i napustio svoje kancelarije u Damasku kao odgovor na obračun režima protiv demonstranata. Taj potez je ponovo stavio Hamas u Osovinu otpora predvođenu Iranom, koja uključuje Siriju, Hezbolah, Palestinski islamski džihad i druge regionalne milicije i frakcije suprotstavljene Izraelu i zapadnim ambicijama na Bliskom istoku. Do ponovnog zbližavanja je došlo tokom meseci pojačanih nemira na okupiranim palestinskim teritorijama, posebno na Zapadnoj obali, usred spekulacija da bi treća intifada (uobičajeni naziv za palestinske pobune protiv Izraela) uskoro mogla otpočeti. Hezbolah je takođe pomno pratio dešavanja na okupiranim teritorijama, kao i nedavna previranja u Izraelu oko reformi pravosuđa.
Čini se da je razvoj događaja u Izraelu i na Zapadnoj obali ohrabrio Hezbolah, Hamas i Islamski džihad da iskoriste nemire i bolje se koordiniraju. Ismael Hanije, lider Hamasa, boravio je 6. aprila u Bejrutu i nakon toga razgovarao sa Hasanom Nasralahom, generalnim sekretarom Hezbolaha. U saopštenju, Nasralah i Hanija su razgovarali o „najvažnijim dešavanjima u okupiranoj Palestini, toku događaja u džamiji Al-Aksa i eskalirajućem otporu na Zapadnoj obali i Gazi, spremnosti Osovine otpora i saradnje svojih partija“.
Izrael je u martu optužio Hezbolah za bombaški napad pored puta u Megidu u centralnom Izraelu u kojem je ranjen jedan izraelski Arapin. Još uvek neidentifikovani bombaš, koji je nosio kaiš samoubice i pušku, presretnut je na severu Izraela – očigledno dok se vraćao ka granici – i ubijen.
Bombardovanje u Megidu i šestoaprilsko raketiranje jasno pokazuju da je Hezbolah rasplamsao nemire u Izraelu i da zauzima konfrontativniji stav protiv njega nego što je to činio od 2006. godine. Taj samopouzdaniji stav odražava sve drskije ponašanje Hezbolaha u zoni operacija UNIFIL-a, gde je uspostavio javno vidljive vojne položaje, nekoliko poligona i osmatračnica.
S obzirom na nedavni porast aktivnosti duž severne granice Izraela, pojačanu koordinaciju između Hezbolaha, Hamasa i palestinskog islamskog džihada, previranja u Izraelu i na Zapadnoj obali i, relativno rezervisanu, reakciju na najveći raketni napad iz Libana još od 2006, Hezbolah i njegovi saveznici su verovatno ohrabreni da dodatno testiraju Izrael u narednim nedeljama, prihvatajući sve rizike koje to podrazumeva.
Tagovi
