Bila je nedelja, osam sati ujutru, kada su se vrata od trpezarije otvorila, Poštar koji je ležao na kauču okrenuo se prema zidu i pravio se da spava, Kinez Li je čuo da je neko ušao i pokrio se vrećom za spavanje preko glave, kao i Profesor filozofije u penziji koji je spavao odmah pored Kineza Lija, i on se nakratko probudio, ali se odmah uvukao nazad u vreću. Nisu ni znali da je to Dobrila hodala trpezarijom, imala je na sebi sivu spavaćicu na kojoj je pisalo ‘Ja sam uvek bila spremna da naučim nešto novo, ali onda sam iznenada pukla’, i tako je ušla u kuhinju, napravila je kafu, sela je na stolicu, duboko uzdahnula, i zapalila je cigaretu. I sve je opet bilo mirno i tiho u trpezariji, kada je Kinezu Liju stigla vajber poruka na mobilni, koju je samo on video jer je telefon bio podešen na ‘nečujno’ i zasvetleo je, bila je to poruka od Profesora koji je ležao u vreći okrenut dupetom ka njemu: „Nešto mi je ovde sumnjivo, ovo je prvi put da Fric uđe u trpezariju i da se ništa ne dešava, mogao bi da proviriš i pogledaš šta radi.“ Tu je Kinez Li odmah odgovorio: „Ja ne mogu da izvučem glavu iz vreće a da se ne primeti, neka proviri Poštar, on sa kauča ima bolji pregled trpezarije.“ Tu se Poštar, kao treći član vajber grupe, oglasio: „Nema šanse, okrenut sam dupetom prema stolu, ako se budem okrenuo licem, Fric će da primeti da mi se kapci tresu i da trepćem, znaće da ne spavam.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
