Na našim političkim nastupima i u odgovarajućim izjavama uvek se čuje da smo mi opredeljeni za konstruktivne dijaloge i sporazume – kao da je moguć sporazum između dijametralno suprotstavljenih strana koje polaze od krajnje nekonzistentnih političkih pozicija – a da te sporazume ona druga strana sistematski ruši i derogira.
Da li je smotreno nadati se bilo kakvom sporazumu pri tako isključivom i maksimalno odbojnom stavu prema svemu što preduzima i tvrdi druga strana? Komunikacija između dveju strana toliko je impregnirana netrpeljivošću koja se graniči sa mržnjom da je apriori jasno da se do kakvog kompromisnog rešenja na ovako svadljiv način ni slučajno ne može doći. Sa izuzetkom par nezavisnih medija koji su potvrdili svoju nezavisnost od uticaja i diktata vlasti, karakteristično je da su stavovi i argumentacija one druge strane skoro nedostupni i u službenom obaveštavanju sistematski ignorisani.
A tako se često javi potreba da se čuje i ona druga strana – Audiatur et altera pars – ako ni zbog čega drugog a ono zbog potrebe da se potpunije sagleda i u nekim elementima proveri to što se tvrdi sa naše strane. Kako iko može da se tvrdo ukopa u našu sopstvenu interpretaciju odnosa i događaja ako nema priliku da dozna kako iste te stvari komentariše strana spram koje smo tako isključivo i tako odbojno postavljeni?
OVAJ TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 8. DECEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NSTORE.RS
NA POKLON SE DOBIJA NOVI BROJ MAGAZINA ISTORIJA
Tagovi
