Trener San Antonija Greg Popović postao je trener sa najviše pobeda u istoriji NBA lige. Popović je u noći između petka i subote stigao do 1.336 ostvarenih pobeda i prestigao Dona Nelsona.
Tako je došao i do statističke potvrde onoga o čemu se priča najmanje deceniju – da je najbolji trener u NBA ligi.
Možda njegov košarkaški stil nije tako atraktivan, ali njegova životna priča jeste. Možda njegovi igrači ne uživaju u svakom trenutku rada sa njim, ali u uživaju u budućnosti koju sa njim stvore. Možda su njegovi srpski koreni već dovoljno eksploatisani, ali njegov značaj za srpsku košarku nije.
Ovo je priča o Gregu.
Možda je danas prepoznat kao jedan od najboljih, a verovatno i najbolji trener u istoriji NBA lige, ali Greg Popović bi zapravo mogao da ostane upamćen kao najbolji generalni menadžer jednog NBA kluba. Kao GM San Antonija 1996, u drugoj godini svog mandata, otpustio je trenera Boba Hila i na to mesto postavio – sebe. Zar nije posao generalnog menadžera da izabere najboljeg mogućeg trenera?
Bila je to zaista odluka koja je promenila i San Antonio (od malog kluba postali su šampionska ekipa) i NBA košarku.
Mada Popović sam nikada tako nešto o sebi ne bi rekao.
Kada god bi ga pitali, on bi svoj trenerski uspeh sveo na jedno ime: Tim Dankan.
To se ne čita samo u njegovim izjavama, nego i u onoj angdeoti koju je za Nedeljnik ispričao Igor Kokoškov, prvi “pravi” Srbin na čelu jednog NBA kluba, kada mu je rekao “Vi ste dobar trener zato što ste Srbin”, a Popović je – inače, voli da “tera kontru” – odgovorio: “Ja sam Crnogorac i nisam dobar trener, nego imam Tima Dankana u timu”.
Ipak, nije tajna da je čak i trofejni Golden Stejt zapravo proizvod jedva malo doterane filozofije Grega Popovića, koju je trener Voriorsa Stiv Ker upijao četiri godine u San Antoniju. Ker je “njegova škola”, samo što je kako kaže, malo manje agresivan.
“Pop se ponekad lako zapali. Pop kaže da postaje Srbin, to je njegova rečenica. ‘Kada proradi Srbin u meni, pazite se…’”, prepričavao je Ker.
Popović ume da bude težak čovek.
I oni koji ga poznaju, a i oni koji su ga videli samo na telviziji znaju to.
U šou-biznisu kakav je NBA košarka, nema učesnika koji je toliko zatvoren, a ujedno i toliko iskren.
Svaka njegova mrzovoljna izjava medijima – kada na energična pitanja novinara odgovora nezainteresovanim “ne” ili “da – i dosledno stavljanje do znanja koliko ga nerviraju besmislene, ali u šoubiznisu tako neophodne, izjave na poluvremenu utakmica, to je, kao kontrast uobičajenim osmesima i floskulama, zapravo nešto najiskrenije što se iz tog sveta može dobiti.
Od Grega Popovića javnost može da očekuje sve osim floskula i šablona.
I odgovora na pitanje ko je zapravo Greg Popović.
I kada se američki novinari raspituju kod njegovih prijatelja uglavnom mogu da saznaju tek po nešto povšrno – voli da gleda emisije o kuvanju, na primer. Voli da gleda avangardne filmove i da čita biografije predsednika. Recimo, zavideo je Entoniju Burdena, voleo bi da je živeo život kao on.
Mi ćemo dodati nešto što američki novinari ne znaju, a saznali smo od njegovih beogradskih prijatelja – voli jagnetinu, ali da bude baš dobro ispečena i sveže skinuta sa ražnja.
Kada je nedavno došao u Beograd, gotovo isto veče je otišao kod Dude Ivkovića. Više puta je govorio kako je od Dude i Željka Obradovića “krao” neke taktičke zamisli. Duda Ivković nam je rekao da je reč o čoveku retke emocionalne inteligencije. Žarko Paspalj, kome je Popović mnogo pomogao kada je nedavno doživeo moždani u dar u Americi, rekao da je to čovek “koga je sam Bog poslao”. I Greg Popović, trener srpskog prezimena i porekla, voli da dođe u Beograd.
Koncentrisani na njegovo prezime ponekad se i u košarkaškom svetu ne prepoznaje koliko je to pohvalno za Srbiju. Ne vezuju njega za Srbiju koreni, to je neverovatno velika pohvala srpskoj košarci.
Jer, sva njegova beogradska prijateljstva su zasnovana na košarci i potvrdi teze u koju ponekad posumnjamo da se ovde igra, a pre svega stvara najbolja neamerička košarka na svetu.
Rođen je u Istočnom Čikagu u državi Indijana – neposredno pored Gerija, mesta koje je bilo simbol srpskih imigranata, uglavnom industrijskih radnika u čeličanama i ponosnih pripadnika američke radničke niže srednje klase. To je zapravo “udaljeno predgrađe Čikaga” (Istočni Čikago je mesto gde je odrastao i naš oskarovac Stiv Tešić).
Kao trener, pre nego što ga je Leri Braun pozvao da bude asistent u San Antoniju, trenerski je stasavao u timu vojne akademije koju je završio i u Pomoni-Pitzeru (dva mala koledža u Kaliforniji, toliko mala da imaju zajednički košarkaški tim).
Baš kao što voli sa Dudom Ivkovićem da priča o svemu, tako uživa u polemikama sa Henkom Eganom, svojevrsnim trenerskim mentorom koji je vodi oekipu vojne akademije (koji je posle bio asistent u Sparsima) ili sa Stivenom Koblikom, profesorom istorije na Pomoni, koji je služio kao neka vrsta akademskog savetnik košarkaškom timu.
Zna Greg ponekad da im plati avionsku kartu do San Antonija, čisto da bi došli da večeru da vode debate, najmanje o košarci. Greg Popović je, inače, poznat kao čovek koji u svom umu ima interesovanja koja daleki prevazilaze ovu magičnu igru. Treninge često počinje nekim pitanjem iz istorije, na primer u kojoj zemlji su se vodili Burski ratovi, ili o trenutnoj situaciji u svetu, ko je pobedio na nekim izborima koji se u to vreme održavaju…
I taj čovek koji je u polemikama, uživa koliko i u poslednjim sekundama neizvesne košarkaške utakmice, ima jednu crvenu liniju, jednu temu o kojoj ni sa kime i nikada neće razgovarati. A ta tema je Greg Popović.
Početkom devedesetih Greg Popović je bio kum na venčanju pomenutog Lerija Brauna koji ga je doveo za pomoćnika. A Braun je jednom za Vašington post rekao da ne može da se seti razgovora u kom je govorio o sebi. Njegov prijatelj iz mladih trenerskih dana sa kojim je bio asistent u “Air Force” košarkaškom timu i sa kojim je dosta putovao tražeći talente, shvatio je da je najbolji način da razgovor sa njim teče ako njega ne pominjete.
Tako se i Vašington post jednom požalio da je Popović prekinuo razgovor onog trenutka kada je shvatio da je tema intervjua – on.
“Pričali smo o Bogu, o religiji, to su lične stvari. Ali nikada o njegovom detinjstvu. To prosto nisu teme”, rekao je o Popu profesor Koblik.
Zašto je napustio Merivil u Indijani i upisao se u vojnu akademiju, a nije regrutovan?
“Nikada nismo razgovarali o tome. Te stvari ga jednostavno ne pitate”, rekao je Henk Egan.
Postoji rupa u njegovoj karijeri od tri godine pošto je diplomirao. Tri godine je bio “negde”, a potom se vratio na koledž i postao pomoćni trener.
“Mislio sam da je špijun”, rekao je Den Dargan, igrač Pompone. “Upišeš vojnu akademiju i pričaš ruski i onda nestaneš na nekoliko godina? Možda je bio, možda nije. Niko ne zna”, rekao je.
Naravno, daleko od toga da je bio Džejms Bond. Deo tog perioda je proveo u američkim bazama u Evropi gde je prevodio sa ruskog.
Više je bio stenograf nego “agent 007”, što mu je bilo dosadno. Zato se vratio kući.
I nikada ga nije zanimalo šta misle i govore o njemu. Kada je preuzeo tim kao trener 1996. godine, San Antonio je bio na dnu. Na kraju te sezone lokalni San Antonio Express-News je sproveo anketu u kojoj je 93 odsto ispitanih želelo da on napusti klupu. Navijači su hteli na klupi da vide Doka Riversa.
Nije se dodvoravao ni medijima ni javnosti. Prve dve godine se suočavao sa pričama o smeni, čak je 1999. bio na ivici otkaza, a onda je usledila ona sezona u kojoj San Antonio osvojio prvu titulu šampiona NBA.
“Što se javnosti tiče, bio je neprijatelj broj 1 sve do neke 2003. godine. Titula iz 1999. godine nije promenila mnogo toga”, pričao je GM San Antonija Baford.
Sin Srbina i Hrvatice, hipik koji je otišao u vojni koledž, tajnoviti čovek koji će vam sve otvoreno skresati u brk, bilo da ste novinar ili predsednik Amerike, javna ličnost kojoj uopšte nije stalo šta javnost misli o njoj… Greg Popović je najbolje čuvana tajna američke košarke i riznica kontrasta i protivrečnosti koje su stvorile najmoćniju košarkašku filozofiju.
“Ponekad imate utisak da Popović vodi unutrašnje ratove sa sobom”, pisao je Andrej Vojnarovski, jedan od najpoznatijih NBA novinara.
“Čak ima i srpsko-hrvatski sukob u sebi”, rekao je jednom Robert Kanterberi Baford, generalni menadžer Sparsa. “Majka mu je Hrvatica, otac Srbin. To je bitka sa kojom se suočava u sebi”.
Nikada nije bio kao veliki Pet Rajli, poput nekog Armanijevog manekena; nije bio ni kao veliki Fil Džekson koji je i pored tolikih titula bio u stlanoj potrazi za “nekim višim društvenim priznanjem”, pa mu je važnije bilo objavljivanje knjiga nego sama igra. Greg Popović je samo veliki.
Kako je to jednom rekao generalni menadžer San Antonija Robert Kanterberi Baford: “Pogledajte njegovu prošlost. To nije obična trenerska priča: “Er fors akademija”, dakle škola za špijune… Koliko ljudi želi da postane špijun, ako uživa u društvu drugih? Ne, one je uvek želeo da bude sam”.
Po priči kolega sa Akademije jednom cimeru je pri ulasku u spavaonicu rekao: “Da li znaš ko je počeo Prvi svetski rat?” Cimer je rekao: “Srbin koji je ubio austrijskog nadvojvodu Ferdinanda.”
“Da, a ja sam ludi Srbin”, odgovorio je Popović, i tako je nastala priča o “ludom Srbinu”, mnogo pre nego što će je eksploatisati srpski portali.
Tagovi
