Suprotno uobičajenom verovanju, Adolf Hitler nije došao na vlast putem izbora. U kontekstu stalnih parlamentarnih kriza i moralnih panika koje je orkestrirala štampa pod kontrolom magnata krajnje desnice, dolazak na vlast bila je rezultat zavera industrijalaca i bankara. Svi su imali nameru da slome izborni polet levice i sruše socijalnu državu.
Dolazak nacista na vlast, 30. januara 1933, predstavlja prvotnu traumu svake demokratske svesti. Nemačka je na Zapadu bila smatrana velikom zemljom kulture, nauke, istraživanja i tehnike, bogatom muzičkim, književnim i filozofskim dostignućima, kao i Nobelovim nagradama. Ponosila se i najstarijom, najsnažnijom i najbolje organizovanom levicom na svetu, sa socijaldemokratskim i komunističkim sindikatima, kao i partijama koje su svojim delovanjem – u slučaju Socijaldemokratske partije (SPD) – ili čak samim svojim postojanjem – u slučaju Komunističke partije (KPD) – uspele da nametnu naprednu socijalnu demokratiju 1918-1919.
Naravno, Vajmarska koalicija (SPD, Demokratska partija ili DDP i katolički centar) koja je 31. jula 1919. godine usvojila novi Ustav, doživela je povlačenje na izborima iz 1920. godine, ustupajući mesto umerenijim, čak desničarskim većinama koje su radile na povratku starim demokratskim i socijalnim uzusima. Takođe, socijaldemokratski predsednik Fridrih Ebert, koji je preminuo tokom mandata, zamenjen je 1925. godine živim fosilom starog režima, general-feldmaršalom Polom fon Hindenburgom, ali je on, u skladu sa zakonom, položio zakletvu na Ustav i držao se nje.
Uprkos međunarodnim nepovoljnostima – Versajski ugovor, isključivanje iz međunarodne zajednice i velika otšteta koje iz toga proizlazi –, nemačka demokratska, liberalna i parlamentarna republika uspela je da stvori održivu demokratsku kulturu – redovne izbore na nivou Rajha i pokrajina, dijalog između partija. Zapravo, koalicija (desnica-levica) koju je predvodio kancelar Gustav Streseman (Narodna partija, ili DVP, sa desnicom), suočila se, u jesen 1923. godine, sa okupacijom Rura, hiperinflacijom i nestankom nemačke valute, kao i sa nekoliko pobuna (rajnski separatisti, pokušaji boljševističke revolucije na istoku, nacistički puč u Bavarskoj). Nakon toga, ponovo je jedna velika koalicija, pod vođstvom kancelara Hermana Milera (SPD), vladala Nemačkom, od 28. juna 1928.
Ekonomska kriza, koja je počela u Sjedinjenim Državama, pogodila je Nemačku u jesen 1929. godine. Njena brutalnost odnela je i vladu, čija je desnica zagovarala budžetsku štednju, dok je levica podržavala jačanje mera socijalne sigurnosti. Budući da nije bilo izgledno da se u skupštini formira bilo kakva većina, mala grupa savetnika predsednika Rajha – vojni zapovednici, veliki zemljoposednici, industrijalci i finansijeri – odlučila je da pređe na promenu ustavne prakse, neku vrstu stalnog državnog udara pridodatog na autoritet, ugled i samu Hindenburgovu figuru. Desnica vlada predsedničkim kabinetima. Najčešće ignoriše Rajhstag. Član 48-2, Ustava iz 1919. godine, omogućava šefu države da donosi zakonske mere dekretom. Međutim, ta metoda čini da demokratija gubi svoj smisao. Time se, nesavesno i radi puke bahatosti, iskorištava odredba predviđena za situaciju političke krize, kako bi se nametnula budžetska štednja, grubo antisocijalna, koja ide od mera smanjenja socijalnih davanja do smanjenja minimalnog dohotka.
Ebert je to pravo prethodno često koristio protiv secesionista, boljševika i nacista, u periodu između 1919. i 1923. godine. Kancelar Hajnrih Bruning vodi ovu deflatornu politiku tokom dve godine, od marta 1930. do maja 1932. To je, očekivano, pogoršalo krizu i izazvalo, od jeseni 1931, veliko podozrenje poslodavaca i banaka, koji su počeli da zagovaraju manje radikalni ekonomski pristup, oživljavanje kroz ponudu – smanjenje poreza i subvencije za industriju, ali ne i za stanovništvo.
Obnavljanje armije
U očima ljudi iz predsednikovog okruženja, Bruning je pogrešio što je i dalje održavao kurs štednje i, što je još važnije, što je osmislio socijalnu politiku oslonjenu na agrarnu reformu, uz deljenje neobrađene zemlje koja je pripadala velikim zemljoposednicima na istoku Nemačke. A Hindenburg je jedan od njih: junkerski krugovi – plemstvo i zemljoposednici iz istočne Pruske – čine, uz vojni milje, osovinu njegove socijalne baze. Uz to, postoje i taktičke razlike u odnošenju prema Nemačkoj nacionalsocijalističkoj (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
