Le Monde diplomatique

Hoće li Donald Tramp dobiti svoj revanš?

Naglo ubacivanje Kamale Haris u američku predsedničku kampanju ne garantuje neuspeh njenog republikanskog suparnika. Kritike Donalda Trampa izgubile su svoj nekadašnji uticaj. On se sada oslanja na biračko telo koje u njemu vidi pobednika naroda koji je prezren od progresističke elite, i na ujedinjenu stranku koja veliča svaku njegovu reč ili delo

Mond Diplomatik

12. septembar 2024. 0

Bivši predsednik Donald Tramp mrzi neočekivane preokrete čiji on nije kovač, pogotovo ako zbog njih gubi novac: „Potrošili smo 100 miliona dolara u borbi protiv ludog Džoa Bajdena i, odjednom, oni odlučiše da ga smene.“

Nije to bilo jedino iznenađenje ovog leta. Za manje od mesec dana, između 27. juna i 21. jula, televizijska rasprava između dva glavna suparnika otkrila je krajnju slabost predsednika Džozefa Bajdena, Tramp je izbegao pokušaj ubistva, lideri demokratske stranke naterali su svog zvaničnog kandidata, koji je pobedio na primarnim partijskim izborima, da povuče svoju kandidaturu u korist svoje potpredsednice (iako se prema tadašnjim anketama pokazala mnogo nepopularnijom od njega). No i to je ubrzo bilo promenjeno. Kamala Haris smatrana je neiskrenim oportunistom, jer je sva sijala od radosti. Demokrate su se tada prisetile da je himna njihove stranke, nasleđena od Nju Dila (engl. New Deal), bila Happy Days Are Here Again („Opet stižu srećni dani“).

Od 15. do 18. jula, međutim, prednost su imali njihovi protivnici, okupljeni na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji u Milvokiju (država Viskonsin). Njujork tajms, postavši aktivistički dnevni list Demokratske stranke, tužno je objasnio situaciju: „Republikanci ujedinjeni oko Trampa, a ajkule oko Bajdena“. Bivši predsednik, nezadovoljan što je svog naslednika „uništio“ u debati koju je ovaj, međutim, sâm tražio, uspeo je na kraju da baci u zaborav sudska gonjenja tako što je preživeo pokušaj ubistva 13. jula. Ustao je i, krvav, s pesnicom ka plavom nebu i sa američkom zastavom u pozadini, vikao: „fight, fight, fight“ („Borba, borba, borba!“). Neskroman i izuzetno vešt kada je u pitanju izazivanje šok efekta, novi vrhovni borac američke desnice očekivao je da će mu se aktivisti tokom konvencije bacati na kolena. Tako je i bilo.

Osam godina ranije, Tramp je uvredio ženu Teda Kruza, njegovog tadašnjeg republikanskog konkurenta, rekavši da je ružna i da se prodala banci Goldman Saks. Još je i tvrdio da je otac teksaškog senatora bio umešan u ubistvo Džona Kenedija. Kruz je obavestio delegate da ga je pomilovao, svečano izgovarajući prve reči svog govora u Milvokiju: „Bog blagoslovio Donalda Džona Trampa!“ Pobednički kandidat, uglavnom, ne prisustvuje prvih nekoliko dana konvencije, kako bi napravio dramatičan ulazak neposredno pre nego što prihvati svoju nominaciju. Sa Trampom to nije bio slučaj, za njega se ne veže nijedno pravilo. Svake večeri bio je prisutan, previjenog uveta, da uživa u pohvalama koje su mu servirali, uključujući i pohvale od njegovih brojnih članova porodice. Preživljavanje atentata učvrstilo je njegov narativ progonjene osobe – od strane demokrata, medija, poreskih organa, suda, a sada i od strane ovog čudnog snajperiste od kog je bio tako slabo zaštićen.

Usledio je opšti narativ: iako je Tramp mogao da uživa u svom bogatstvu i da se posveti porodici, on je, rizikujući život, odlučio da bdi nad sudbinom svojih sugrađana. Bog ga čuva i on će nastaviti da se bori pod svojim Make America Great Again (MAGA – njegov omiljeni akronim). Direktorka njegove pobedničke kampanje iz 2016, Kelijen Konvej, insistira na požrtvovanju svog bivšeg šefa: „On je milijarder koji bi mogao da igra golf svaki dan u nekom kompleksu čiji je on vlasnik. Njemu nije bilo potrebno da bude predsednik, ali nama jeste, on nam je potreban.“ Erik Tramp takođe je rezimirao vrlost svog oca: „Odlučio je da se odrekne udobnosti finansijske imperije. Znao je da će ga to skupo koštati.“

Da li je Tramp odabrao svog naslednika, senatora iz Ohaja Džejmsa Dejvida Vensa, imenujući ga za potpredsednika na listi, zato da bi preobraženje koje je nametnuo Republikanskoj stranci opstalo? Ovoga se plaši Wall Street Journal: „Vens se, kao i Tramp, zalaže za zatvorenije granice, za više izolacionističku spoljnu politiku i za državnu intervenciju u ekonomiji. On je preuzeo Trampovu ’antiestablišment’ ideologiju i napao je Vol strit tokom govora u Milvokiju.“ Tramp se otvoreno hvalio da je oslobodio svoju stranku od „ludaka, neokonzervativaca, globalista, fanatika što se zalažu za otvaranje granica, i imbecila“.

Da li ih je proterao ili su se preokrenuli? Kada smo ga intervjuisali na nekoliko koraka od podijuma konvencije, Džovante Tig, delegat sa Floride, bez oklevanja je priznao: „Zaista su mi se svidela braća Buš, Džordž Voker i Džeb [bivši guverner Floride, koga je Tramp nadjačao na primarnim izborima 2016. godine]. Voker je bio jedan od naših najboljih predsednika. Irak je bio ružan rat, Buš je činio šta je mogao, u skladu sa svojim mogućnostima.“ Tig je sada posvećen demagoškoj krilatici America First („Amerika pre svega“), koju Tramp i Vens vatreno brane: „U Ukrajini smo učinili sve što smo mogli. Dali smo mnogo, a nismo mnogo dobili.“

Mobilizacija radnika belaca, prezrenih od kulturne elite

Nekoliko dana kasnije u Alabami, Peri Huper opisuje svoje političko otkrovenje. Neiscrpiv i entuzijastičan, učestvovao je na sedam republikanskih konvencija. Prvoj konvenciji prisustvovao je 1984, sa 24 godine. Njegov heroj u to vreme bio je Ronald Regan. Zatim je pratio Bušove (oca i sina), Džon Makejna i Mita Romnija. Svi su kasnije odbili da podrže Donalda Trampa, kao i njegove borbe sa Hilari Klinton i Bajdenom. Huper izbegava da uputi bilo kakvu kritiku, ali predviđa ogroman izborni talas za svog novog heroja, koga je nekoliko puta sreo nakon svog političkog preobraćenja. Odlučio je da se preokrene 2016. godine, kada mu je jedan od poslovnih poznanika preporučio da pročita knjigu The Art of a Deal („Umeće pregovaranja“), bestseler tadašnjeg njujorškog investitora. Nekoliko godina kasnije, Huper je podržao rezoluciju Parlamenta u Alabami, izjavljujući da je „Donald Tramp bio najbolji predsednik u istoriji Sjedinjenih Država“.

Kako opravdati takav izbor, kad panel istoričara smatra da je on bio najgori? Huper, ganut, objašnjava: „Imigracija, ekonomija, Trampov zid, popuštanje propisa, mirovni ugovori, Abrahamov sporazum na Bliskom istoku, tri sudije postavljene u Vrhovni sud – ništa od toga nije mu važnije od američkog radnika. Tramp nije republikanac ’establišmenta’. On je populistički konzervativac. On je milijarder, ali kada je išao na posao u 5.30 ujutro, više od pola sata sedeo je i razgovarao sa prvom osobom koju je sreo, a koja je čistila ulicu ili radila u podrumu zgrade koju je on naložio da se izgradi.“ Huper, advokat i lobista, podiže sredstva za kampanju „Donalda Džona Trampa“.

Republikanci su sigurni: Amerikanci ne mrze bogate kada ovi normalno, jednostavno razgovaraju sa njima, kada im ne drže predavanja. Uvek će, dakle, biti više naklonjeni hvalisavom investitoru nego univerzitetskom profesoru-propovedniku. Ova anti-intelektualna igra, u suprotnosti sa vezivanjem demokrata za stručnjake i za „ekonomiju znanja“, sada osvetljava izbornu statistiku. Godine 1980, 76 od 100 okruga, gde je statistički živeo najveći broj diplomiranih, glasalo je za Regana. Godine 2020, 84 od tih 100 okruga izabralo je Bajdena.

Pošto broj diplomiranih i broj stranaca među populacijom nastavlja da raste, republikanski stratezi preporučili su da se njihova stranka više okrene ka obrazovanoj srednjoj klasi, pogotovo ženama, i da ublaži svoje ispade protiv izbeglica. Takva orijentacija kosila bi se sa svime za šta se Tramp zalaže, stoga je on odlučio da postupi suprotno. Odlučio je da mobiliše radnike belce (pre svega muškarce) ogorčene politikom, napadajući „američki pokolj“ (engl. american carnage) (prouzrokovan deindustrijalizacijom, slobodnom trgovinom), napadajući imigraciju (koju Tramp povezuje sa kriminalom, trgovinom drogom, ali i sa pritiskom na smanjenje plata), „ratove bez kraja“ (na koje pozivaju novinari, neokonzervativni trustovi mozgova, ali i progresisti koji su uvek nestrpljivi da ispravljaju krive Drine u inostranstvu, jer radnička klasa je ta koja na kraju gine).

Stručnjaci i intelektualci su mu takođe na oku, kako zbog toga što se smatraju odgovornim za ove katastrofalne izbore (globalizacija, imigracija, ratovi), tako i zbog nepresušnog izvora prezira koji sipaju na ove „bednike“ koji osporavaju njihovu hegemoniju. Hegemoniju koja bi dovela do razaranja „tradicionalnih vrednosti“ u ime „političke korektnosti“ koju su feministi, novinari i umetnici odlučili da nametnu celom društvu, pa i deci. Eto ga detaljan profil Demokratske stranke, onako kako ga republikanci doživljavaju i protiv kakvog se bore.

Problem sa ovom slikom unazađene Amerike, pretvorene u „banana republiku“ dokle god Tramp nije na vlasti, jeste to što se već sve zna napamet. U proteklih osam godina narativ je izgubio svoju svežinu. Međutim, njegov autor posvećen je ovoj apokaliptičnoj priči, koju prepričava od sastanka do sastanka, u predugim zaključcima čiji je jedini vodeći cilj proslavljenje njegovog genija ili njegovog dosadašnjeg statusa predsednika. „Njegov govor na Konvenciji Vam je bio predugačak? [Devedeset i dva minuta, istorijski rekord.] Slažem se sa Vama, ali… Donald Tramp je Donald Tramp. Ne želim da dovodim u pitanje ništa što on radi“, kako kaže Huper.