Čile je dobio novog predsednika. Priča o njemu, njegovom ugljanskom poreklu, studentskim protestima, tetovaži i svemu drugom, ispričana je za jedan dan. Mnogo je važniaj priča koju bi on trebalo da ispriča do kraja mandata, dajući odgovore na mnoga teška pitanja.
Sopstvena obala
Nakon pobede u kojoj je sakupio rekordan broj glasova, Boric je izjavio kako je „Čile mesto rođenja neoliberalizma, ali će biti i njegov grob“.
Mislio je, naravno, na eru vladavine generala Augusta Pinočea koji je uz pomoć SAD zauzeo mesto u palati La Moneda, svrgnuvši sa vlasti dotadašnjeg levičarskog predsednika Salvadora Aljendea.
Pod uticajem „čikaških momaka“ koji su bili vođeni idejom o slobodnom tržištu, Pinoče je liberalizovao zemlju, zabranivši rad sindikata i sprovevši privatizaciju koju su pratile malverzacije najrazličitijih vrsta.
Ono što Boric vidi kao svoj primarni cilj, jeste da se prekine sve veze sa Pinočeovim režimom i da dođe do korenite promene sistema koji već godinama izaziva salve nezadovoljstva među građanima širom Čilea.
Stara je vest koliko je Boricu bliska crvena boja. Izborna obećanja zasnivala su se na decentralizaciji zemlje, jačanju nerazvijenih regiona, stvaranju države blagostanja i vaskrsnuću javnog sektora.
Oni koji su se najviše pribojavali Boricevog poraza jesu oni najsiromašniji, kao i žene, mladi i pripadnici domorodačkih plemena.
Boric je veliku podršku dobio od strane feminističkih organizacija i aktivista, s obzirom na svoja progresivna razmišljanja i težnju za postizanjem jednakosti polova.
Jedan od ključnih ciljeva je i smanjivanje sve većeg jaza između bogatih i siromašnih koji su svoje nezadovoljstvo često iznosili na ulice.
Od Boriceve pobede bi trebalo da profitiraju i čileanski Indijanci čiji će se predstavnici naći i u Konstitutivnoj skupštini čiji je cilj donošenje novog ustava.
Međutim, da bi se započelo sa ispunjavanjem svih ovih obećanja, potrebno je pre svega naći način za bolje regulisanje problema pandemije koji su doveli do novog talasa nezadovoljstva u toku prethdone dve godine.
Sa oreolom bivšeg studentskog lidera i poslanika koji se za svoj mandat izborio kao nezavisan kandidat, Boric predstavlja figuru bez mrlje u karijeri koja je samostalno prokrčila svoj put ka vrhu.
Njegova obećanja deluju bajkovito, a za pomoć u njihovom ispunjavanju se obratio nekadašnjim kolegama iz prvih redova.
Prvog reda u amfieteatru i prvog reda ispred barikada.
Okolne obale
Boriceva pobeda još jedan je u nizu udaraca na populističke i desničarske režime širom Južne Amerike. Međutim, iako desnica sve više gubi na snazi, treba imati u vidu da ti porazi nisu nimalo ubedljivi.
Stanje u kojem se nalazi većina zemalja Zelenog kontinenta može se opisati jednom rečju – podeljenost.
Pandemija, kriza medija i nepoverenje u većinu političkih opcija doveli su do situacije u kojoj centar nije opcija.
Porast u popularnosti doživljavaju radikalne stranke, bez obzira na njihovu orijentisanost. Teška vremena zahtevaju donošenje teških odluka, a deluje da su se građani većine zemalja zasitili neučinkovitosti umerenih predstavnika.
Primer su parlamentarni izbori u Argentini na kojima su Peronisti doživeli potpuni krah izgubivši većinu u Senatu nakon 40 godina. Osim toga, u oko upada uspeh trockističke Radničke partije koja je osvojila četvrti najveći broj glasova. Da sve bude još bizarnije, najveća zvezda lokalnih izbora bio je Havijer Miljei. Liberal koji se nada mestu u Senatu sa željom da „išutira Kejnzijance i socijaliste u stražnjicu“.
Potpuna društvena podeljenost ogleda se i u čestim slučajevima kohabitacije i nestabilnih vlada o čijim sudbinama odlučuju nezavisni kandidati.
Međutim, deluje da obale Južne Amerike ponovo zapljuskuje Roze plima koja se pojavila početkom novog milenijuma.
Roze plima jeste termin upotrebljen od strane jednog reportera Njujork Tajmsa koji je 2004. godine pratio urugvajske izbore u Montevideu. Odnosio se na sve veći broj levičarksih opcija koje su u to doba uspevale da postignu dobre izborne rezultate, ali opcija koje nisu bile dovoljno blizu komunističkim, te se stoga nisu mogle okarakterisati crvenom bojom (prirodni fenomen Crvena plima).
Novi u nizu Roze talasa zapljusnuo je obale Perua u vreme predsedničkih izbora ove godine. Nakon niza kandidata koji su se kao na traci smenjivali prethodnih godina, pred predsedničku katedru je stao – „Profesor“.
Pedro Kastiljo postao je novi predsednik Perua. Učitelj i sindikalac odneo je veoma tesnu pobedu u drugom krugu predsedničkih izbora osujetviši na taj način Keiko Fudžimori, ćerku ozloglašenog Alberta Fudžimorija, da nastavi porodičnu tradiciju.
Vlada je manjinska, predvođena Marksistima. Opizicija je radikalno desno orijentisana.
Imajući u vidu prošlogodišnje izbore u Boliviji, na kojima je trijumfovao levičar Luis Gomez deluje da se klima u Južnoj Americi menja, te da bi izbori koji mnoge zemlje očekuju u narednim godinama mogli da donesu promenu kursa u levo.
Političko klatno je na celom kontinentu prilično nestabilno, tako da se može desiti da prevagne na bilo koju stranu.
Ono što je sigurno je da će teško ostati na sredini.
Svetske obale
Južna Amerika nije jedino podneblje koje zapljuskuje Roze plima.
Izbori u Nemačkoj pokazali su da levo orijentisane stranke (makar nominalno) mogu da odnesu pobedu nakon perioda u kojem su desničarske partije cvetale na talasu migrantskih kriza.
Džo Bajden je svojim obećanjima o većim socijalnim davanjima i oporezivanju bogatih uspeo da pobedi Trampa.
Svih pet zemalja Skandinavije na svom čelu imaju levičarske vlade.
Deluje da nema ni okeana, ni mora čiji talasi nisu obojeni u roze. Politički surferi mnoštva zemalja ugrabili su svoju priliku, a veliki je broj onih koji bi trebalo da pribave sebi dasku za neke narednu sezonu.
Tagovi
