Hoće li skriveni ugovori i nepoznati rashodi postati standard

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja je jedan od najvrednijih alata koji građani imaju na raspolaganju kada žele da saznaju kako se troši javni novac, upravlja javnim resursima (novcem, zemljištem, imovinom, itd) ili poverenim javnim ovlašćenjima, sprovođenjem zapošljavanja u javnom sektoru, itd. Jednostavnim upitom (zahtevom) pokrećete postupak koji rezultira dostavljanjem informacija koje su od javnog značaja, tako bi barem trebalo da bude. Međutim, ovaj zakon trenutno je u procesu izmena, a Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave objavilo je Nacrt izmena i dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Grupa udruženja građana izrazila je zabrinutost zbog predloženih rešenja koja, po njihovom mišljenju, može otežati dolazak do informacija od javnog značaja. U svetlu ovih izmena, čini se da ostaje nedovoljno opažen još jedan faktor koji značajno može da osujeti građane u potrazi za informacijama, a to je način primene Zakona o tajnosti podataka.

Problemi u primeni Zakona o tajnosti podataka ispoljili su se već na samom početku, 2009. godine, mahom u vezi sa inertnim odnosom institucija da prakse označavanja podataka tajnim usklade sa odredbama novog zakona.  Ovo sve vreme stvara niz problema u ostvarivanju prava na pristup informacijama od javnog značaja. Prekomerno označavanje dokumentacije u posedu institucija tajnim, sputava građane da uvidom u takvu dokumentaciju vrše kontrolu rada institucija. U slučajevima kada institucije uskrate građanima informacije o svom radu, pozivajući se na to da je tražena dokumentacija klasifikovana kao tajna, po važećem Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, građani imaju pravo, odnosno proceduralne mogućnosti da ospore takvo postupanje. To mogu činiti u postupku žalbe, u kom Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti ima ovlašćenje da naloži dostavljanje informacije, iako je ona prvobitno označena tajnom. Ovakvo ovlašćenje Poverenik crpi iz Člana 9 stav 1 tačka 5 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji kaže da se informacija označena nekim stepenom tajnosti može uskratiti ako bi zbog njenog odavanja „mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad interesom za pristup informaciji.”

Nacrt Zakona predviđa brisanje ove konkretne odredbe, tzv. testa javnog interesa, koji ako se usvoji, znači da institucije više neće biti dužne da u svakom konkretnom slučaju procenjuju da li je interes javnosti da zna važniji u odnosu na neki od interesa koji se štite oznakom tajnosti, kao i da li bi odavanjem informacije nastale teške pravne ili druge posledice po te interese. Ovom intervencijom, gotovo se isključuju mogućnost opoziva tajnosti na inicijativu javnosti, i značajno otežava građanska kontrola sistema tajnosti podataka, što je i ukazano u Crvenim linijama koje je izradila grupa udruženja građana okupljena u Koaliciju za pristup informacijama.

U slučaju da se to dogodi, preostali mehanizam za opoziv tajnosti predstavlja onaj utvrđen Zakonom o tajnosti podataka. U tom kontekstu važno je imati u vidu da nadležni nadzorni organ, Grupa za nadzor nad tajnošću podataka u sastavu Ministarstva pravde, ne sprovodi nadzor nad primenom Zakona o tajnosti podataka. Ministarstvo pravde je stava da „postoje objektivne okolnosti i činjenice zbog kojih nije bilo moguće postupati, odnosno vršiti nadzor nad radom organa javne vlasti u oblasti zaštite tajnih podataka“. Kao glavno sporno pitanje s tim u vezi Ministarstvo pravde istaklo je „da postoji nerazrešen odnos Zakona o inspekcijskom nadzoru i Zakona o tajnosti podataka, kao i da Zakon o tajnosti podataka izričito ne uređuje ovlašćenje ovlašćenog lica Ministarstva pravde, koje vrši nadzor, na uvid u celu konkretnu sadržinu dokumenta sa tajnim podacima.“ (Citirano iz zvaničnog dopisa Ministarstva pravde).

Drugim rečima, Ministarstvo pravde ne kontroliše (nadzire) postupanje institucija koje označavaju dokumentaciju odnosno podatke tajnim.

U analizi koja je dostupna na sajtu Partnera Srbija ponuđena je argumentacija zbog koje je ovakav stav Ministarstva pravde pravno neutemeljen i pogrešan, odnosno da neusaglašenost propisa ne postoji i da Ministarstvo pravde ima sve pravne mehanizme na raspolaganju da neometano sprovodi nadzor.

Prema zvanično dobijenim informacijama od Ministarstva pravde, formirana je grupa za izradu novog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o tajnosti podataka još 2018. godine. Međutim, ona se 2019. i 2020. godine niti jednom nije sastala, niti je proizvela bilo kakav radni dokument koji bi ukazao da postoji napredak u izradi novog propisa. Imajući u vidu stav Ministarstva pravde, čudi da ono nije agilnije u otklanjanju navodne neusklađenosti propisa koja ih parališe u radu.

Sve to vreme, efektivna kontrola primene Zakona o tajnosti podataka ne postoji. Ovo ne ostavlja posledice samo po pravo građana na obaveštenost. Svaka država, pa tako i Republika Srbija, ima neke podatke koji opravdano ne smeju biti dostupni svima. Eventualni propusti u zaštiti, neovlašćeni pristup, otkrivanje, uništavanje ili zloupotreba tajnih podataka mogu da doprinesu ugrožavanju nacionalne ili javne bezbednosti, odbrane i drugih važnih interesa Republike Srbije i njenih građana. U tom smislu, značajno je da nadzor nad primenom Zakona bude efikasan, kako bi se obezbedila zakonitost postupanja obveznika Zakona i sprečile i otklonile eventualne štetne posledice nezakonitog postupanja. 

U okolnostima da Ministarstvo pravde ne kontroliše primenu Zakona o tajnosti podataka, opravdano je pretpostaviti da će predloženo rešenje iz Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ohrabriti diskreciono označavanje dokumentacije tajnom, koje će potom biti još teže osporavati pravnim putem. Ovo otvara veliki prostor za koruptivno ponašanje i štetno upravljanje javnim resursima, zbog čega smatramo da treba odustati od predloženog rešenja da se test javnog interesa ukine. Institucije moraju objasniti zbog čega su neke informacije tajne. Ako sada napustimo takav pristup, izgledno je da će tajni biti sve više i više, odnosno da epizode poput tajne cene izrade spomenika Stefanu Nemanji neće biti nikakvi izuzeci već pravilo u radu institucija.

Autor teksta: Uroš Mišljenović, Partneri Srbija