Ko bi rekao da je prošlo pola godine? A jeste, okruglo, na dan kada je ovaj broj Nedeljnika išao u štampu, navršilo se šest meseci od one dramatične konferencije za štampu na kojoj je uvedeno vanredno stanje. I pre toga se znalo da ništa više neće biti isto – naši životi, naše zdravlje, način na koji radimo, način na koji funkcioniše ceo svet – ali čini se da je tek tada, posle jedno nedelju-dve pošalica sa virusom, svima postalo jasno da je posredi zdravstvena i društvena kriza bez presedana.
A kao i svaka kriza, i ova najveća poslužila je kao proverbijalna zverka iz one srpske izreke. Na ispit je, ako se zadržimo samo na politici i geopolitici, stavljeno sve: vlade svake države ponaosob, međudržavne saradnje i ugovori, internacionalna solidarnost, mediji i njihovo izveštavanje i poverenje u njih, organizacije kao što su Evropska unija, ali i Svetska zdravstvena organizacija…
Na početku je Kina bila i glavni krivac – mada će SZO do danas tvrditi da je odgovor najmnogoljudnije zemlje sveta ipak bio prikladan i primeran – i glavni spasilac. Srbija je u prvim danima borbe protiv koronavirusa dovela kineske stručnjake i zahvaljivala je Kini na pomoći, što je izazvalo nezadovoljstvo kod evropskih partnera. Mnogo izdašnija pomoć EU, koja se nakon prvog udara i ostavljanja, kako se tada činilo, Italije i Španije na cedilu, nije dobila jednak tretman u većini srpskih medija.
Pitanje koje je tada postavljeno, a koje umnogome nije izgubilo na važnosti, bilo je da li će Kina „izvoziti“ i nešto više od medicinske opreme i znanja, odnosno da li će, sem načina borbe protiv koronavirusa, nametati i svoj društveni, pa i politički model državama koje će, i kada prvi nalet pošasti prođe, ostati da se bore sa dugoročnim i teškim ekonomskim posledicama.
Poverenje u EU bilo je uzdrmano nekolikim razlozima, od (po mnogima naopakog) oporavka od velike finansijske krize 2008. pa do reakcija na talas izbeglica, koji je u brojnim zemljama otvorio debatu o identitetu i doprineo jačanju populizma. Sem faktora koji bi se mogli nazvati „eksternim“, verovatno je glavni udar na moderne demokratije predstavljalo otuđenje političkih elita, koje su sve manje obraćale pažnju na ono što građani žele, i doslovno sve manje razumele građane.
Populisti su uleteli u ovaj brisani prostor, obesmišljavajući i klasične političke partije i klasične medije, koji su, umesto „četvrte grane vlasti“ proglašeni za fabrike „lažnih vesti“. Evropska unija nije reagovala kada su populisti počeli da krive Brisel za sve probleme u svojim zemljama. Nije reagovala na populiste u svojim redovima, i samim tim je izgubila autoritet da deli lekcije onima koji tek žele da postanu – ako to uopšte iskreno žele – deo odabranog društva. Štaviše, u okviru Evropskog parlamenta, „sestrinske partije“ su često ćutale, umesto da one, baš kao što bi to bio slučaj u pravoj funkcionalnoj porodici, prve pokrenu pitanje odgovornosti.
Jednog dana bili smo zagledani na Zapad i maštali o otvorenim granicama. A onda, za samo jednu noć, tog 15. marta, granice su zatvorene, srpske i sve druge. Odjednom je nacionalna država postala važnija – u percepciji javnosti i mnogo brižljivija i zabrinutija za našu dobrobit – od bilo kog međunarodnog tela.
„Evropa u koju smo verovali trideset godina nestala je za samo jedno popodne“, ispričao je magazinu Atlantik Majkl Ignatijef, predsednik Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti i Beču. „Kada su građani ugroženi, oni se okreću političkoj instituciji koja im daje pasoše i koja bi trebalo da ih štiti, a to je nacionalna država. To su jednako radile i liberalne, i autoritarne, i konzervativne, i progresivne zemlje…“
Šanse Evropske unije da iz svega izađe jača na početku krize su se procenjivale na manje od toga da ćemo vakcinu dobiti pre kraja godine, a sindrom „ujedinjenja oko zastave“, o kojem su u Nedeljniku govorili i Fransis Fukujama i Juval Noa Harari, osnažio je vlade, među njima i populiste. Oni su, kao što to umeju da budu, bili najglasniji.
Da li im je stvarno, koliko god brutalno to zvučalo, pandemija prijala?
O tome kako će izgledati svet na stranicama Nedeljnika govorili su brojni intelektualci, pisci, istoričari, ekonomisti.
„Onaj vlastodržac koji uobrazi da zna bolje šta je za narod dobro nego što to zna sam narod, tj. svaki pojedinačan predstavnik tog naroda, ne samo što je na rđavom putu, već predstavlja problem i za sebe, i za druge, i za opštu situaciju“, naveo je istoričar Milan St. Protić u autorskom tekstu za Nedeljnik, uz ocenu da se vlastodržačka reč poštuje na osnovu poverenja iz prethodnih postupaka.
„Silom se ljudi mogu naterati na poslušnost, ali se ne mogu naterati na uvažavanje. Nemogućno je ljude primorati na to da nekog cene i da mu veruju. Ta se osobina stiče i zaslužuje. Drugačije ne ide. Ko tu prostu istinu ne razume, ništa ne razume. Nadajmo se da će vreme pred nama čovečanstvu doneti malo više pameti. Da se vlastodršci neće birati prema površnim utiscima i estradnim ukusima. Da je neophodno da se najbolji, najobrazovaniji i najodgovorniji među nama, primaju vlastodržačkog posla uz sva ograničenja i kontrolu što podrazumevaju ustav, zakoni i demokratska pravila.“
Populisti ne vole da im se neko meša u posao, a stvar je još gora pošto oni misle da im je sve posao. Ipak, politikom i silom se – što pokazuje primer nekih latinoameričkih zemalja, poput Venecuele – virus ne može pobediti. Važno je poverenje u institucije, u one koji znaju. A vlastodršci o kojima je govorio Milan St. Protić vole da misle da znaju, i to je, otprilike, to…
Upravo je o tome, o surogatima kada je uzdrmano poverenje u centralnu vlast, za Nedeljnik pisao i Kameron Manter, bivši predsednik EastWest instituta i bivši ambasador Sjedinjenih Država u Beogradu.
„Jedna tema koja je izašla na videlo jeste moć lokalne vlasti. Vlada u Vašingtonu je uradila sve, u poslednje tri godine, da dovede u pitanje kompetentnost, i da veruje u lojalnost i instinkte mnogo više nego u hladnokrvnu racionalnost ili u iskustvo znanja. Zato nije nikakvo iznenađenje što sadašnja administracija nije znala kako da odgovori na krizu, koja ne može da se reši ni hvalisanjem ni praznim pretnjama. Umesto toga, pojavili su se lokalni autoriteti: guverner države Njujork, Endru Kuomo, pokazao je da je odlučan, racionalan, iskren lider u trenutku kada nam je to bilo potrebno. Slično su se poneli i guverneri Kalifornije, Mičigena i Ohaja, kao i gradonačelnici šarenolikih gradova širom zemlje. To nam daje naznaku da se možda menja tradicionalni način vladavine“, pisao je Kameron.
Književnik Filip David nije bio veliki optimista kada smo sa njim razgovarali u aprilu.
„Kako će izgledati svet posle ove pandemije? Mnogi upisuju ono što bi želeli: kraj globalizacije, propast Evropske unije, uzdizanje nacionalnih država, porast populizma i slično. Jedno je sigurno, svetski terorizam dobio je mogućnost još jednog oblika delovanja – biohemijsko oružje. To je ‘doprinos’ pandemije. Svet postaje sve nesigurnije mesto za život. Bojim se, ne bih želeo da budem zli prorok, da će u budućnosti samo jačati razni oblici ekstremizma i pojačane kontrole nad stanovništvom. To čak i ne zavisi od oblika vladavine. Pisac Laslo Vegel tačno i rezignirano ocenjuje: ‘Više ne verujem ni demokratiji, ni diktaturi'“, pričao je David za Nedeljnik.
On je crtao mračni scenario:
„Ako ovo stanje neizvesnosti duže potraje, ako dođe do nestašice hrane, vode, do raspada svetskog ekonomskog sistema, mogući su nemiri širom Zemljine kugle, pobune, anarhija, opšte rasulo, crni apokaliptični scenario do koga, moramo se nadati, neće doći. Ali to je i opomena za budućnost, da valja biti oprezan, veoma oprezan i da više ni izbliza nismo sigurni u ljudski opstanak i prosperitet onoliko koliko smo doskora verovali da jesmo.“
Komentator Njujork tajmsa Rodžer Koen, u tekstu objavljenom u dodatku Njujork tajmsa na srpskom jeziku, pisao je o iskušenjima koja se nalaze pred Evropom.
„Sa podelama između prosperitetnog severa i siromašnijeg juga koje će još više doći do izražaja u pandemiji, i sa još jasnije podvučenim linijama podele između demokratija Zapadne Evrope i iliberalnih ili autoritarnih sistema Poljske i Mađarske, kontinent se nalazi pred velikim ispitom. Koliki je njihov kapacitet za jedinstvo i solidarnost? Možda dosad nisu pokazali previše, ali ne bih ih tako brzo otpisao. Početna reakcija Evrope na pandemiju bila je slaba – Lombardija neće brzo zaboraviti kako su joj okrenuli leđa – a odgovor Evropske unije na ono što je mađarski lider Viktor Orban uradio 30. marta, kada je skoro potpuno prisvojio vlast, bio je bedan, i najviše nalikovao popustljivosti. Da Evropska unija obeća da će milijardama dolara pomoći Mađarsku kroz investicionu inicijativu za koronavirus, i to na isti dan kada je Orban počeo da vlada dekretima, bilo je ‘suludo, loše i opasno’, kako mi je rekao Žak Rupnik, francuski politikolog. Ali u nemačkoj kancelarki Angeli Merkel Evropa je ponovo otkrila lidera koji može da inspiriše, iskrenošću, razboritošću, postojanošću. Stigao je čas, stigla je žena.“
Koen je stanovišta da su evropska društva, sa ustanovama države blagostanja koje uspevaju da pokriju plate radnika ostalih bez posla i sa univerzalnom zdravstvenom zaštitom, bila mnogo bolje pripremljena od Sjedinjenih Država za ovakvu katastrofu, ali je bacio akcenat i na ljude bez kojih u prethodnih šest meseci niko od nas nije mogao.
„Jasno je da su oni koji su bili na prvoj liniji bili slabo plaćeni, bilo da je reč o sakupljačima smeća, zemljoradnicima, kamiondžijama, kasirkama u supermarketima, dostavljačima, svima onima zbog kojih smo ostali živi i nahranjeni dok su bogataši bežali na svoje privatne plaže. Zato je ovo i lekcija o potrebi za većom jednakošću, za drugačijom formom globalizacije. Ljudi se guše od Covid-19. Mogli bi jednog dana da se guše, kako je istakao Makron, i od planete koja je previše topla, previše eksploatisana. Da li će ta lekcija biti saslušana kroz radikalnu preraspodelu, ličnu i korporativnu? To je već druga tema“, pisao je Koen.
Početno posrtanje kineskih vlasti u krizi izazvanoj koronavirusom i potezi u Hongkongu bili su presudni trenuci ove godine, pa su mnogi, širom političkog spektra, počeli drugačije da posmatraju Peking.
Jastrebovi u administraciji Donalda Trampa, kako su u Njujork tajmsu na srpskom pisali Edvard Vong i Stiven Li Majers, stavili su akcenat baš na te stvari da bi javno istakli svoju perspektivu: da Komunistička partija Kine želi da proširi i svoju ideologiju i autoritarnu viziju svuda po svetu, i da građani liberalnih nacija moraju da budu na oprezu. Ali i da se spreme za sukob koji bi mogao da traje decenijama.
Dva najglasnija, najprominentnija populistička lidera na svetu su nesumnjivo američki predsednik Donald Tramp i prvi čovek Brazila Žair Bolsonaro. Te dve zemlje prednjače u crnoj statističkoj koloni – broj preminulih od kovida-19. U Americi je umrlo više od 200.000 ljudi. U Brazilu najmanje 130.000. Obojica su na početku tvrdili da je virus bezopasan. Obojica su govorili da će sve brzo proći. Obojica su oklevali kada je trebalo doneti oštre odluke. Obojica su reklamirali lekove koji, u najboljem slučaju, nisu pomagali pacijentima. U najgorem, imali su štetne posledice po zaražene.
I jedan i drugi umeli su da kažu da će koronavirus nekom magijom nestati isto onako brzo kako se i pojavio, i protivili se merama zaštite, pre svega kada je reč o karantinu i društvenom distanciranju. Svu krivicu za katastrofalno stanje u bolnicama prebacivali su na Kinu ili Svetsku zdravstvenu organizaciju. Nisu nosili ni maske, štaviše time su se ponosili… Bolsonaro je samo za prvih mesec dana otpustio dva ministra zdravlja.
Gidion Rahman u Fajnenšel tajmsu navodi da njihove zajedničke karakteristike tu ne prestaju: i jedan i drugi stoje vrlo loše u ispitivanjima javnog mnjenja na temu odgovora na kovid.
Boris Džonson, kojeg ponajpre zbog stila vladavine i obraćanja, ali i zbog pregovora o Bregzitu, često svrstavaju u lidere „čvrste ruke“, imao je drugačiju sudbinu. Isprva je njegov pristup najviše nalikovao populističkom, pošto je izgledalo da je Ujedinjeno Kraljevstvo opredeljeno za sticanje „imuniteta krda“, iako naučnici nisu mogli da ustanove – a ne mogu ni danas – koja je tačno granica kada najveći deo populacije postaje imun na infekciju. Za svega dva meseca, pre nego što je prepustio stvari stručnjacima – ali ne pre nego što su čak i članovi njegovog kabineta uhvaćeni kako krše pravila koja su sami propisali – od rekordne popularnosti Džonson je stigao do najniže tačke, pa se čak i poražena Laburistička partija, sa novim vođstvom, izjednačila sa njegovim konzervativcima.
U Izraelu, Benjamin Netanjahu je zatvorio parlament i donosio odluke bez njega (isto se događalo i u Srbiji). Prestali su da rade i sudovi, i to u trenutku kada je on trebalo da se nađe na optuženičkoj klupi. U Poljskoj, vladajuća Partija prava i pravde onemogućila je rivalskom kandidatu na predsedničkim izborima da se pojavljuje u medijima. Mađarski premijer Viktor Orban preuzeo je svu vlast u svoje ruke. Neke od ovih mera uklonjene su relativno brzo, ali stručnjaci poput Ignatijefa kažu da je šteta već učinjena.
Potpuno drugačije ponašala se Angela Merkel, ali i Džasinda Ardern sa Novog Zelanda, premijerka Finske Sana Marin i druge liderke u krizi. Da je samo do Angele Merkel, moglo bi se tumačiti da je za sve zaslužno njeno obrazovanje, pošto je doktorirala hemiju (Tramp je trgovac, Bolsonaro bivši oficir), pa je raspoloženija da sasluša naučne stavove i da prati matematiku, uključujući i onu koja nalaže testiranje velikog broja ljudi.
Samo, da li je ovo stanje održivo? Već na izborima u Americi videće se da li su populisti samo uzdrmani, ili će se, sada kada je – bez obzira na drugi talas, koji je već doneo pojačanje mera opreza u brojnim zemljama – najveća opasnost prošla, oni uzvratiti udarac. Ipak, možda im ekonomija neće ići u prilog: neke od društvenih grupa koje su najpodložnije populizmu, poput ljudi bez fakultetske diplome i onih sa najnižim primanjima, biće u najtežem ekonomskom položaju.
Rosa Balfur iz Karnegija smatra da su preuranjene ocene koje proriču krah i kraj populista. Ona ocenjuje da su to samo puste želje.
„Čak i ukoliko pojedini politički lideri izgube na izborima, populizam će preživeti koronavirus, ponajpre jer je njegova desničarska varijanta uspela da izmesti celu političku i ideološku debatu udesno. U pojedinim zemljama, populizam je uspeo da preuzme partije desnog centra. Najneverovatniji primer dogodio se u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde je Konzervativna partija prigrlila anti-EU agendu negdašnjeg UKIP-a i predvodila zemlju do izlaznih vrata EU“, piše Rosa Balfur.
Sve to najočitije je u izbegličkoj politici, ali se na tome ne zaustavlja.
„Vidi se to i u mnogim drugim poljima, od socijalne politike do bezbednosti i antiterorizma. Vlade Mađarske i Poljske su sistematski urušavale vladavinu prava i osnovna ljudska prava. Ali napadi na slobodu štampe i građanske slobode zabeleženi su i u Francuskoj, pod krinkom borbe protiv terorizma, i u Italiji, gde je potegnuto pitanje ograničenja aktivnosti nevladinih organizacija koje pomažu migrantima.“
Nije, ipak, sve tako crno-belo. Koliko god priča o populizmu ne prijala liberalnim ušima, Tramp, Bolsonaro i Maduro su možda u manjini. Od 17 populističkih lidera koji su trenutno na vlasti u svetskim zemljama – koliko ih je izbrojao britanski Independent – svega petoro je nipodaštavalo opasnost. To znači, navodi ovaj list, da je 12 populističkih zemalja ozbiljno shvatilo krizu. Jedan od njih je, recimo, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, kao i Andrej Babiš, predsednik Češke, u kojoj je nošenje maski bilo obavezno još od sredine marta.
U Independentovoj analizi Srbija – takođe svrstana u zemlje sa populističkim vođom – imala je „umereni“ odgovor.
Jedan od pristupa bio je i ućutkivanje kritike, posebno kada je ona dolazila od zdravstvenih radnika, naveo je Amnesti internešenel u izveštaju objavljenom u julu, pod nazivom „Exposed, Silenced, Attacked“ („Izloženi, ućutkivani, napadnuti“). Najgori primeri stizali su iz zemalja kao što su Kina, Rusija, Malezija i Pakistan. U Egiptu su, primera radi, vlasti koristile krivična dela „širenje lažnih vesti“ i „terorizam“ da bi uhapsile najmanje devetoro lekara i farmaceuta koji su se usudili da kritikuju vlast. U Pakistanu, policija je nasilno prekinula protest lekara koji su digli glas protiv uslova rada i nedostatka zaštitne opreme. Pretukli su ih i uhapsili na desetine.
Da realnost nije tako jednostavna piše i Jasmin Serhan u magazinu Atlantik. Ne smemo smetnuti s uma da će kriza povući globalnu ekonomiju u najdublju recesiju još od Drugog svetskog rata. Projekcije Svetske banke kažu da će biti barem dvostruko gore nego 2008. I Jasmin Serhan podseća da je populizam duboko ukorenjen u modernim demokratijama, gde je već uvrežena borba između „običnih ljudi“ i „korumpirane elite“.
„Već decenijama je populizam stalna odlika demokratija u Evropi i Latinskoj Americi. Čak i ako populisti kao što su Tramp i Bolsonaro izgube moć, to ne znači da će napustiti politiku. Kao što su pokazali primeri u Britaniji, Nemačkoj i Italiji, oni mogu da budu gotovo jednako efikasni sa strane. Njihove ideje i provokacije vrlo često nadžive boravak na vlasti.“
Projekat „Postkoronavirusni svet i Srbija“ finansijski su podržali Balkanski fond za demokratiju (projekat Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država) i Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu
Mišljenja izražena u ovom tekstu nužno ne predstavljaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njihovih partnera
Tagovi
