U nekim prvim slikama ovih dana iz Avganistana, iz Kabula, razne stvari. Upečatljive slike. Na jednoj od njih i prefarbavanje frizerskih salona. Prefarbavanje žena na frizerskim radnjama. Tako se preko lokaliteta za ulepšavanje prikazalo bez ulepšavanja šta će uslediti u danima koji stižu.
Sećam se i nedavnog putovanja u Albaniju gde su u muzeju olovnih godina i diktature bile razne fotografije, između ostalog i ona gde strani turisti moraju da prođu inicijaciju mašinicom, češljem i makazama. Bradonje nisu imale nikakve šanse.
Ispada da su frizeraji pored osnove, nekakva slika okrutnih režima ali naravno da to nije tako mada svaka revolucija nosi i modni stil, pa su makaze i češalj neizostavni kao hekler ili šta već od opasnih cevi.
Odbacimo ove sumorne stvari, jer frizeraji su kvadratni metri tračeraja, svakakvih vesti pored naravno osnovnog – mode. I to od kada je prvi put krenula britva ili uključen fen. Koliko smo samo čuli poverljivih stvari pre onog drugog pranja i odstranjivanja dosadnih malih dlačica? Ko sigurno od političara pada već sledeće nedelje, ko je trudan s tim i tim… Konačno, i meštar iz popularne serije je rekao: „Neću politiku u svoju butigu.“
To o frizerskim salonima kao vesnicima politike je jasno odavno. Uvek kada u Budimpešti prođem pored izloga čuvene londonske frizerske franšize TONI&GUY, pomislim da eto ima nama još do Evrope. Budalaština, ali i mi smo isticali različitost preko čizburgera i Meka.
Beogradu danas i ne treba TONI&GUY, jer su ovdašnji majstori mašinice i makaza oduvek odlazili na Zapad, u svet, i donosili novitete. Tako su i tri junaka ove priče jurila brže od mašinice i malo brže od onoga „dok si rekao britva“ stigla na vrh. I sva trojica različiti, a biće vam jasno. „Izvolite sedite, kako ćemo, kao i uvek ili…?“
Miki Panjković, Panjkovic Academy
Na početku, naslonićemo se na nešto što se zove socijalistička forma frizerskih zadruga. To je bilo sveobuhvatno i jedino moguće u tom momentu. Postojala je Frizerska radna zadruga Beograd, kao i Mimoza, Labud i poneki retki brica. Znači frizerska scena su zadruge gde su svi u nekim nanulama, klompama, neke „tetke“ u borosanama, gde se šišamo na „klasično“ ili „moderno“. Žene su ili Jovanka Broz, ili furaju na glavi mini-val da im duže traje. Šiša se na prst preko uveta ili ako ideš u vojsku – mašinom. Ali mašina se palila vrlo retko. Danas bi se reklo kopi-pejst a onda se govorilo: „Hoćeš klasično ili moderno?“ Jedno učmalo jezero.
Ali šta je bilo moderno? „Prst preko uveta ili koliko ćeš da ti ostane po vratu?“
Svi smo ukalupljeni. Ali dolazi vreme promena, vreme Bitlsa i Rolingstonsa i cela stvar sa frizurama prestaje da bude ono „golo uvo i podignuta šiška“. Već se desilo nešto drugačije, ali gde da dobiješ takvu frizuru?
Ja sam se šišao kod Neđe, salon kod Mišela, to je bilo na 300 metara od Zvonka. Ubrzo stiže plejada ženskih frizera: Kokan, Bob, pojavljuju se Voja, Kole, jedna nova generacija. Ceo taj brod je krenuo jako dobro. I svi mi koji želimo da na njega uđemo – može
Iz tog visoko postavljenog gnezda razvija se buktinja. I iz tog „nečega ničeg“ stvara se nova generacija frizera: Ratko Šobota, Zvonko, Mišel… cela Kosovska. Ceo gradski milje se budi, diže, bukti, i to traje do 1980, sa dolaskom nju vejva gde se razbuktava scena. Kroz nju vejv se odmah provlače i rok, pank, i svako u svom sektoru traži da izađe iz dosade.
Ja sam se šišao kod Neđe, salon kod Mišela, to je bilo na 300 metara od Zvonka. Ubrzo stiže plejada ženskih frizera: Kokan, Bob, pojavljuju se Voja, Kole, jedna nova generacija. Ceo taj brod je krenuo jako dobro. I svi mi koji želimo da na njega uđemo – može. Više nije jezero, nego reka, više nije blato, sad plivaš. Počinjem da se interesujem za ovaj posao u šestom razredu osnovne. To je zapravo bila ljubav prema nekom globalnom dizajnu. Deda Milan, ratni vojni invalid me je razumeo, majka ne, kaže: „Sine, mora u školu da se ide.“ Imao sam veliku potrebu da budem frizer, umetnik.
U jednom momentu 1986, odlazim kod Peće Kojadinovića koji počinje da radi jednu glamuroznu formu ženske frizure. Peća radi i film, glumce i sve bendove. Radi jednu alternativnu liniju. To više nije „šišam se moderno“ nego jedna alternativna frizura koja me je zainteresovala tako da sam počeo da jurim vezu da se kod njega zaposlim. Preko moje mame, njene kume, jer je njen muž odrastao sa Pećom, dorćolska ekipa. Krenuo sam davne 1983, a ozbiljnije 1986. I dešava se da shvatam da je glavna poenta ovog posla „be different“. Moraš biti različit, ali kako da budeš različit kad svi navijaju mini-val, svi farbaju, svi su sad Marina Perazić, Bebi Dol… Kako da budeš različit? Odlučio sam se da se školujem u inostranstvu. To je tada izgledalo krajnje suludo. Nema interneta. Pitam drugaricu čija sestra studira u Londonu. Pišem pismo, pismo grešim, ponovo pismo pišem, vraća mi se, i treći put dobijam drugaricu i molim je da vidi za školu u Londonu. Tada je London centar sveta, pomerao je granice.
Odlučio sam da se bavim nečim novim. Neću da šišam različito, već da nadograđujem kosu. Pojavio se sistem i ja sam prva generacija 1988/89. Odlazim u London, jedna godina, druga, treća, ne mogu da plaćam život tamo, polažem ispite u Londonu, a živim u Beogradu. I 1990. dolazim sa novim sistemom nadogradnje kose. Prvi u Jugoslaviji krećem s tim. Sad sam tek miran, sad imam novo. I od tog momenta cela filozofija kreće u drugom pravcu. Više nije era, biti samo frizer, već frizer koji donosi novo. Otvaram svoj salon u Piramidi, ali treba mi grad, jer bih u Piramidi na Novom Beograda ostao „mali frizer sa Novog Beograda“. Otvaram salon u Mažestiku, obrazujem se u Parizu za nove tehnike boja. Završavam, vraćam se, pa idem u Madrid i školujem se za novo – mušku ćelavost, i krećem sa svojom prvom privatnom akademijom sada u ratnoj Srbiji. Zapošljavam frizere da rade obuku, ljude koji se bave estetikom, zubare, i krećemo sa ozbiljnim projektom „Panjković akademija“.
Kada su svi ugasili svoje motore devedesetih, ja sam upalio dva. Ali u jednom momentu dolazi moja kriza, razvodim se, težak razvod. Pojavljuje se Instagram gde nisam uhvatio najbolju poziciju i počinjem da posustajem sa svojim motorima. Ali se vraćam jer imam troje dece koji su na Instagramu, Jutjubu, TikToku i sa svojom ekipom klijenata: Baka Prase, Čoda… Oba sina su mi frizeri, a ćerka šminkerka. I oni idu u novo jer su shvatili da jedino kad si „novo“, znači biti u igri. Biti novo je znači raditi onoga koji je bitan. Ja sam radio Cecu, Brenu, a sada imaš novu ekipu koja drži sistem. Naravno da su Jutjub i Instagram tebi i meni poznati, ali to nije u našim venama. Poznato nam je i mi smo namazani Jutjubom, ali kroz njihove vene teče Jutjub i to je razlika. Ali zato imamo njih, krenuli smo u ozbiljno obrazovanje i znači uvek „be different“.
Pre neki dan sam dobio od Vlade Srbije sertifikat da ulazim u sistem školstva. Dakle naša firma počinje edukaciju po novim standardima. Krećemo u nove prakse, u saradnju sa novim školama i trendovima.
U moderno doba pojavio se termin ciljna grupa. Moja ciljna grupa nije bila žena koja radi za svoju platu, nego žena koja je idol ženi koja radi za platu. Moj sin je napravio istu poziciju. Sve se vrlo brzo menja, ali ista formula ostaje. Moraš biti različit i raditi novo. Nema vremena za one koji imaju puno vremena. Moraš nemati vremena. Pokupiti svetsko znanje i preseliti ga na Vračar.
I na kraju, frajeri misle da ženama treba keramika na stomaku, ali ne, žene hoće nešto drugo, ali to ću ti pričati u sledećem intervjuu.
Boban Ristić, Hair Force by Boban
Osamdesetih godina desetak frizera su bili zakon u Beogradu. Zvonko u Balkanskoj ulici, Šobota, Kokan sa Slavije, Zoran Nešković iz Gračaničke, Bob Kovačević u Dobračinoj, Voja Radivojević u Njegoševoj, Peća Kojadinović i još neki koji su u inostranstvu napravili karijere. Počeli smo diveći se njima. Posle je došla smena generacija.
Imaš dve vrste klijenata. Prvi koji se praktično samo „oljušte“ da im ne smeta kosa i baš ih briga gde se šišaju, i oni drugi koji frizuru doživljavaju kao estetski proizvod na sebi. Sebe već smatram frizerom u ozbiljnim godinama, mada upadam u frizere srednje generacije. Nijedan brend ne stoji iza mene, vodim nezavisnu edukaciju i za sedam godina je kroz nju prošlo 640 mojih kolega. Pored toga, sa kolegom Dejanom Kostićem organizujem najkvalitetniji frizerski festival u Srbiji „Belgrade gatHAIRing“.
Nikada nije bilo lakše da se edukuješ. Imaš društvene mreže ali to je samo prvi korak. Da savladaš veštine dobrog majstora, za to je potrebna edukacija uživo. To ne može preko Jutjuba. London je broj 1 za našu industriju
Nekadašnji frizeri su radili samo svoj posao. Nisu se bavili edukacijom, festivalima, samo su radili i živeli su od toga pristojno. Danas je drugačije vreme i ja radim tri posla da bi to bilo u fokusu i da bih bio na sceni. Jer čim te nema, polako padaš.
Imaš dve stvari: ako želiš da se obraćaš klijentima, tu je marketing, ali ako hoćeš da se obraćaš kolegama, onda moraš stalno da praviš dešavanja, edukacije, da si na društvenim mrežama na kojima prezentuješ radove.
Bio sam panker kao klinac. Pank je buntovna varijanta, slušao sam Sex Pistolse, Clash, Exploited i odatle se sve razvilo. Deo modne i frizerske industrije je došao direktno iz panka. Pank je sloboda, arogantnost, buntovnost, pa se uvek to provlačilo i kroz frizure i modu. Naravno, imaš klijente kojima ne možeš da guraš taj fazon, npr. direktorka banke, ne možeš baš da joj staviš na glavu čirokanu ili da je ofarbaš u zeleno. Ali neki umetnici, IT stručnjaci vole neki slobodniji fazon. Trudim se da obuhvatim širok spektar, pa imam i eleganciju ali i neku ekskluzivu. Slučajno sam ušao u frizeraj. Majka je zapravo odigrala pravu ulogu. Kao klinac, panker, uzeo sam joj hidrogen da posvetlim kosu. Onda me je ona nagovorila da upišem frizersku školu. Bilo mi je važno samo da nema puno matematike, a u frizerskoj je tako bilo. Počeo sam da radim 199, plata mi je bila pet maraka na petnaest dana, ali bakšiš je bio nekada i sedamdeset maraka. Živelo se od bakšiša. Devedesetih je bila čista beda, ide se u Segedin po materijal, ali vodilo se i tada računa o trendovima, iako nisi imao preparate, snalazilo se.
Imaš i razne želje klijenata. Recimo jedna Kineskinja, elegantna, došla je sa Luj Viton torbom u salon, crna duga kosa, a donela sliku neke nordijske devojke i želi svetle pramenove. Vrlo zahtevno preći iz tamne kose u plavu. Moj engleski nije bio najbolji, pa sam joj za cenu umesto 100 evra rekao 1.000. Samo je ugasila telefon i izašla iz salona. Pomislio sam: „Šta joj je?“ Tek sam kasnije skapirao šta sam rekao.
Pa Indusa koji radi u velikoj stranoj firmi u Beogradu. Fin čovek, ima jako tamnu kosu, došao u salon i pokazuje mi fotografiju, želi da ima pramenove kao Džordž Kluni. Iz crnog u belo, vrlo zahtevan proces. Shvatio sam da bi mnogi da izađu iz svoje kože, tačnije kose. Ovi koji imaju ravnu kosu bi lokne, ovi sa kovrdžama bi ravno. Korejac, profesor slavistike, želi uvek mini-val.
Postoje divne epizode. Imao sam klijentkinju koja je radila u ambasadi jedne zemlje u Beogradu. Dobija premeštaj za Kinu i posle nekoliko meseci mi šalje mejl da zakaže termin. Dolazila je u Evropu i na proputovanju se zaustavila u Beogradu da uradi frizuru. Samo zbog frizure je došla u Beograd.
Jedna klijentkinja je imala problem sa kičmom. Radim joj pramenove, ona ne može da sedi i u jednom momentu ustane i šeta. Nikako da nastavimo, vreme ide, a tu je hemijski proces i dinamika kada radiš pramenove. Kaže da može samo da stoji, nema šanse da sedne od bolova. Uzmem merdevine, popnem se, asistent mi dodaje folije, ona stoji i tako joj završim frizuru.
Dolaze ljudi, donose slike sa Instagrama, to su frizure od stotinu evra a oni bi za dvadeset. Gomila tih fotografija je fotošopirana, nema veze sa pravim bojama. I onda moraš da objašnjavaš.
Nikada nije bilo lakše da se edukuješ. Imaš društvene mreže ali to je samo prvi korak. Da savladaš veštine dobrog majstora, za to je potrebna edukacija uživo. To ne može preko Jutjuba. London je broj 1 za našu industriju. I ja sam išao nekoliko puta u taj grad i učio. Odsedao sam za svoju dušu u Kamdenu. Najveći i najkvalitetniji frizerski festival na svetu je u Excel prostoru u Londonu. To je premijer liga, dolaze iz celog sveta. Tri dana u oktobru. Dođem i gledam. Mi smo tu i da učimo, i kao organizatori festivala u Beogradu. Moda je krug koji se stalno okreće. Danas je manje-više već sve izmišljeno. Šta je najviše napredovalo? Hemija. Frizerski proizvodi. Oni su napravili bum.
Na kraju, citiraću velikog frizera Amira Bećirevića iz Zagreba. On je u bivšoj Jugoslaviji bio jedan od najpoznatijih frizera, prvi je napravio akademiju u Jugoslaviji. On je definisao pojam frizera:
„Mi frizeri smo uslužna delatnost, jednom nogom kreativci i dizajneri, drugom nogom komunikatori, trećom preduzetnici, četvrtom inovatori, petom savetodavci… Mi frizeri smo stonoge koje ceo dan stoje na nogama, rade rukama, stvaraju očima, i stalno misle glavom.“
Karlo Zagorac, The Barbers
Desilo se da je brica posle Drugog svetskog rata postao nešto kao čovek izgubljenog zanimanja. To su godine kada je gotovo izbačena iz mode brada. Kod nas i iz ideoloških razloga, a i u svetu su bradonje bile pase. Ovde samo sveštena lica. Tako je bilo i u svetu, osim kod Turaka i Indijaca. Tek kasnije dolaze hipici gde je puštanje kose i brade bilo bunt prema civilizacijskom nametanju klasične frizure: ošišana kosa i smem da imam brk.
I kod nas su tada krenule brade, ali nisu postojale brice koje su znale da ih sređuju. Osamdesetih godina počinje sa modom unisexa i svakakvih sloboda gde se brica stavlja na stub srama jer je on jedan klasičan radnik u belom mantilu, pa su se i oni trudili da budu unisex da bi zarađivali. Da razjasnimo – brica je muški frizer koji zna da brije i ošiša.
Dolaze ljudi, donose slike sa Instagrama, to su frizure od stotinu evra a oni bi za dvadeset. Gomila tih fotografija je fotošopirana, nema veze sa pravim bojama
Tada se bacila britva, čak je i Šobota, veliki majstor sa britvom i koji zaslužuje najveće poštovanje, bacio tu alatku. Bili su odvojeni ženski i muški frizer, kasnije su bili zajedno ali da imaju odvojene toalete. Izgubio se pojam klasičnog muškog frizera. I pre nekih desetak godina, jedan panker, frizer, shvatio je šta nedostaje u njegovom Amsterdamu, a i u čitavom svetu, i otvorio klasičan barber šop. Danas deluje potpuno protivno rodnoj ravnopravnosti, ali on je isprovocirao marketing pa je stavio i to da je ženama zabranjen ulaz. To je bila naravno provokacija. Ali je bilo istinito kada je rekao da postoji puno muškaraca koji hoće klasičan stil i odbacuju modu koju im modni magovi nameću. I pronašao je taj odličan prostor jer čitava Evropa je ubila barber šopove a ovaj Holanđanin je stavio u izlog frizure od 1910. do 1970. i rečenicu: „Ja samo radim.“ I postao je svetski hit.
Bio sam sa ekipom u Amsterdamu, videli smo njegov barber šop i odlučili da otvorimo slično u Beogradu sa, naravno, našom pričom. Da odnegujemo tog muškarca koji je: roditelj, heroj, šmeker… Neke stare vrednosti koje su nestale. Tako da je naš barber šop vezan i za negovanje starih vrednosti, majstorluka, rad rukama, i to je neka naša ideja koju su ljudi prepoznali. I održivost i broj mušterija govori o nama.
Naravno da mi ne zabranjujemo ženama da dođu, ali zapravo šta će žene u barber šopu? Istina, bila je jedna žena koja je tražila klasičnu mušku frizuru. Ona se tako oseća i ja sam to ispoštovao. I isprovocirali smo to što se otvorilo nekoliko ovakvih berbernica i puno mladih momaka koji rade odlično. Vaskrsao je jedan zanat i zaposlilo se mnogo mladih ljudi.
Da, postoji to spominjanje hipstera i njihovog vezivanja za barber šopove. Ljudi i ne znaju šta je hipsteraj a mi volimo etikete. U osnovi hipsteraj je bunt prema modnim trendovima i velikim skupim stvarima. To je bilo u svetu. Oni su krenuli da udaraju kontru svima u fazonu: „Neću da se brijem, neću da skidam dlake ispod miške, žene će obući babinu haljinu, klinci će uzeti tatin stari foto-aparat umesto da kupe novi canon.“ To je bio pokušaj sličan nekadašnjem pokušaju hipika. Ali kao što je pank postao moderan za tri dana i svi postali pankeri, pa je došlo do onoga „Pank je mrtav“ jer pank nije moda nego bunt, tako se desilo slično i sa hipsterima. Modni magovi su rekli: „Bravo, sad ćemo da zavrtimo staru babinu haljinu, prodamo je za 20.000 evra i pobedićemo.“ Tako je umro hipsteraj. I nas često nazivaju hipsterima jer povezuju retro sa tim, ali mi u radnji imamo majicu „Nisam hipster“.
Pisao je o nama jedan kineski nedeljnik, na osnovu njega je kineska nacionalna televizija došla u Beograd i pravila emisiju o nama. Njujork tajms je pisao o Savamali uz to da je naš barber šop mesto koje turisti ne smeju da zaobiđu. Nemački RTL je imao rijaliti, putovali su rekom, došli u Beograd i posetili naš barber šop.
U nekom periodu pojavljivali su se u radnji klinci iz inostranstva sa istom pričom. Klinci od 18 do 20 godina sa rančevima, preplanuli. Slikaju se pred šišanje, ošišaju se kako god ja hoću, i slikaju se posle toga. Pitam jednog dana o čemu se radi. Kaže jedan klinac: vi ste na mapi izazova u Australiji. Klinci imaju izazov muškosti da sam prođeš Evropom i ubeležiš se u svakom gradu, moraš da posetiš određena mesta, a to su u Beogradu Muzej Nikole Tesle i Barber šop.
Tagovi
