Hotel koji nije verovao u sudbinu

Dok bageri ruše balkone i zidove njegovih soba, a nad Novim Beogradom se nadvija gusta prašina, realnije nego ikada zvuči sumnja da bi mogao da zaživi i opstane. Da li zbog toga što je jedva preživeo razlaz sa Sovjetskim Savezom i ekonomske krize, ili zato što je tekovina onoga što se odavno raspalo?

Rušenje hotela Jugoslavija, ili hotela Beograd, kako je prvobitno planirano da se zove, „iznenadilo“ je Beograđane i sve one koji se još uvek identifikuju sa jugoslovenstvom, idejom prosperiteta o kojoj se u ono vreme puno pričalo i veruju u neki drugačiji Beograd.

Iako su i kupovina hotela u martu ove godine i najava da će biti pretvoren u hotel Ritz-Carlton, a sada i njegovo rušenje još jedan od šokova usled brisanja simbola našeg glavnog grada, činjenica je, ne samo da ovaj objekat nije bio održavan i da se ništa nije radilo na njegovom renoviranju i obnovi – već i da je on još od kada je bio samo građevinski projekat bio osuđen na ovakvu sudbinu.

Krajem 1940-ih u Jugoslaviji se rodila ideja da treba izgraditi najluksuzniji hotel, koji bi stvarno mogao da parira onim evropskim, i koji bi, ne samo to, zauzeo mesto jednog od najlepših i najvećih.

Konkurs je raspisan 1947. godine a dobio ga je Projektni zavod Hrvatske. Oni su predložili modernističko uređenje hotela, primeren Novom Beogradu, kao savremenom naselju. Planirano je da bude smešten na Dunavskom keju, u Zemunu, pored železničke stanice.

Izgradnja je počela već 1948. i to u saradnji građevinskih preduzeća, i naravno, omladinskih radnih brigada, jugoslovenskih omladinaca koji su radili na izgradnji čitavog Novog Beograda i raznih državnih i društvenih simbola.

Međutim, već po završetku betonske konstrukcije, nailazi prva kriza za Jugoslaviju. Bila je to politička napetost, posle razilaženja sa Sovjetskim Savezom, koja je prouzrokovala razne probleme, i između ostalog sudbinu hotela „Juge“ stavila na čekanje.

Više od 10 godina ova zgrada je čekala na odgovor šta će sa njom biti. Radovi su obnovljeni tek 1960. godine, po izmenjenom projektu, na kojem je radio jedan od arhitekata koji su crtali onaj prvobitni.

Građen je punih šest godina, a onda je 1969. zasijao u svom punom sjaju. Pored reke se ponosno izdigao onaj pravougaoni oblik, sa brdom terasa, dok su se u krilu okrenutom ka ulici, ponosno viorile jugoslovenske zastave. I Tito se slikao na „plaži“ ispred „Juge“, bila je tamo odskočna daska, a neretko je bio ambijent za fotkanje bikini modela, automobila i ostalog.

U tom trenutku, bio je to najveći i najmoderniji hotel u regionu, a jedan od pet najlepših u Evropi. Sedam spratova i prateće zgrade, kao i 1.500 prostorija, 1.100 lažajeva, restoran sa 600 mesta i manji restoran sa 200 mesta, doprineli su njegovom epitetu jednom od najluksuznijih i najvećih.

Ali sav taj sjaj uspele su (nije bilo teško) da neutrališu nove krize. Prvo raspad zemlje, pa onda građanski ratovi, sankcije, ekonomska kriza koju je sve to proizvelo.

Hotel nije odustajao od pokazivanja znakova života. Godine 2013. počeo je ponovo da radi. Doduše smanjenim kapacitetom, jer ni država više nije što je nekad bila, sve je dobilo „nove“ kapacitete.

Puštene su 104 sobe na strani kod reke, na trećem i četvrtom spratu, kao i neki kancelarijski i poslovni prostori, a drugo je ostalo da zvrji u prazno.

Godinama, sve do njegove prodaje, kružile su priče poput „ne može kada se ništa ne ulaže, tu treba puno posla da se zamene samo sve sijalice, niko nema volje za to, a kamoli nešto drugo“. I niko ništa nije radio.

Činilo se da su ovaj hotel poslednjih godina posećivali samo retki gosti. Bio je jeftin. Drugi zainteresovani, simbolično, čula sam jednom u autobusu (15-ici do Zemuna) vraćajući se kući, bili su članovi udruženja „Tito“ koji svake godine, na jugoslovenske praznike, obilaze spomenike i memorijalne centre širom bivše zemlje.

„Jugi“ je definitivno došao kraj, jer, nije više ni zgrada koja zvrji u prazno čekajući na nekog da nešto popravi. Sada će se za nju pobrinuti veliki i nezgrapni buldožeri. Za ovih nekoliko dana uspeli su da „dohvate“ samo prve terase sa strane ušća, a iz „Eko straže“ kažu da rušenje nije samo nelegalno, već i da oslobađa azbestnu kiselinu koja je kancerogena.