Gledam u police s knjigama u svojoj dnevnoj sobi i čini mi se kao da me stotinu očiju posmatra. Kurt Vonegat, Selindžer, Stajnbek, Tove Ditlevsen, Elizabet Straut, Valjarević i svi ostali. Mladi i stari, živi i mrtvi. Gledaju me kad jedem i kad radim, kad pričam s ukućanima ili sama sa sobom. Poznaju me bolje nego mnogi prijatelji, ali poznajem i ja njih, samo ne toliko koliko oni mene ma koliko se vucarala kroz njihove redove.
A tu je i Instagram ili bilo koja druga mreža, i tu takođe ima stotinu očiju ali me te oči za razliku od Selindžera ili Vonegata ne poznaju. A ne poznajem ni ja njih. Neznanci među neznancima, aukcija lažnih umetnina – storiji, postovi, emodžiji, lajkovi, niko ništa zapravo ne kupuje, svi samo donosimo, gledamo, prevrćemo, upoređujemo. Moj prijatelj kaže da nema socijalne mreže da se ne bi lažno predstavljao, na šta ja ponosno kažem da ja kačim samo svoj realan život. Odgovara mi da to na internetu ne postoji i da samim tim što biramo šta kačimo a šta ne kačimo, izmišljamo sliku o sebi.
