GLEN ELIN, Ilinois – Kada je njen suprug Bil preminuo pre šest godina, Mišel Zavadski spremila se za tugu. Bili su zajedno 47 godina – od srednje škole – i znala je da će život bez njega biti težak.
Ono što nije očekivala, međutim, bilo je koliko joj je zapravo teško da bude sama. Koliko će joj teško pasti da ode na večeru sa prijateljima i jedino ona kući pođe sama. Ili kakav će osećaj biti hodati među policama u supermarketu, pored hrane koju je on voleo.
„Svuda su okidači u vidu hrane“, kaže Mišel.
Veza između hrane i tuge je duboka: u gotovo svakoj kulturi, rođaci i prijatelji donose granu u kuću pokojnika za one koje je sa sobom ostavio. Za supružnika naviknutog da svaki obrok deli sa partnerom tuga može da se produži i stalno obnavlja u procesima kupovine, pripreme i jedenja hrane. Ova veza se, međutim, tek u poslednjih desetak godina percipira kao nešto što onima u žalosti može naneti štetu.
Organizacija The Dinner Party, koja se proteže na više od 100 gradova širom sveta, organizuje obroke na kojima se okupljaju ljudi u dvadesetim i tridesetim koji su izgubili nekoga.
U predgrađu Čikaga, grupa pod imenom Culinary Grief Therapy direktno se bavi vezom između hrane i udovištva. Ova grupa je i nastala tokom istraživanja iz 2016. o poteškoćama obedovanja i kuvanja posle smrti partnera.
“Kuvanje i ručanje su najpotcenjeniji aspekti tuge“, kaže Heder Nikrend, vodeća autorka istraživanja. “Da li ikada pitate nekoga kako se snalazi u supermarketu i da li dobro jede?“
Ona je osnovala grupu CGT koja ožalošćene uči kako da kupuju i kuvaju za jednu osobu.
Mišel Zavadski je jedna od tridesetak udovica i udovaca koji posećuju veliku kuhinju u kojoj se upoznaju sa receptima sa minimalnim brojem sastojaka: grilovano povrće sa maslinovim uljem i solju, jednostavna pečena piletina, pasta.
“Na početku nisam želela da kuvam“, kaže Dajen Kantak (78) koja deli pult sa Mišel. “Jela sam pahuljice.“
Dajen je sa svojim pokojnim mužem Fransisom bila u braku 54 godine pre nego što je on preminuo 2013. Dve žene su ćaskale dok seckaju luk. Mišel je pomogla starijoj Dajen da otvori teglu. Kada su svi seli da jedu, većina je govorila o tome koliko je teško isplanirati obroke za jednu osobu.
“Reč je o najprostijim stvarima, kao kad pitam sebe šta bih za večeru“, kaže Pet Smit (60). “A onda ne znam. Šta želim za večeru?“
Mišel se slaže s njom. “Nemate nikog da vam da ideju.“
Za partnere koji ranije nisu kuvali, stvar je još teža. Dobar deo njih se iz mamine kuhinje samo preselio u kuhinju svoje supruge.
“I dalje čuvam njene začine u kuhinji“, kaže Džoni Futman koji je već u osmoj deceniji života. On posećuje grupu koja okuplja muškarce u bolnici Kalvari u Njujorku. “Ostavio sam ih tamo kao uspomenu, iako ih ne koristim.“
Debora Stivens (64) koja živi u Južnoj Karolini izgubila je 32 kilograma otkada je njen suprug Dejvid preminuo pre dve godine. Mesecima je u toku dana unosila samo šoljicu kafe ujutru i štapić sira po podne.
“Hrana je bila poslednje što sam želela“, kaže. Njen pokojni muž je obožavao da jede i ona je obožavala da kuva za njega.
Sam ukus hrane može biti kao izdaja. Jedan partner može da oseti miris pečuraka koje se sotiraju u puteru, a drugi ne.
Svake godine na godišnjicu njihovog prvog sastanka, Mišel Zavadski odlazi u restoran u kojem je bila sa Bilom kada je imala 15 godina. Naručuje sok i sendvič koji su jeli zajedno pre 50 godina i samo sedi tamo i misli o njemu.
“Verovatno me gleda odozgo i kaže: ‘Stvarno, Mišel? Stvarno?’“, kaže ona smejući se. “Ali meni pomaže. Držim se tih sećanja i konačno mogu da se ponovo smejem sa njim.“
Piše AMELIJA NIRENBERG
© 2019 The New York Times
Tagovi
Ana
Kada je moj suprug pre osam godina preminuo, desetak dana gotovo nista nisam jela, za mesec dana svela sam se na 43kg, trebalo mi je dve godine da se ugojim, ali jos uvek nemam staru tezinu. U medjuvremenu stekla sam dve autoimunske bolesti i depresiju.