Još u pričama iz vremena austrougarske okupacije, kada su istočnim i zapadnim delom tadašnje Srbije počeli da se šire strah i priče o ljudima čija tela ne propadaju posle smrti, već dolaze na tavane seljaka i proganjaju ih – pominje se jedan začin.
Beli luk, povrće ili začin iz porodice ljiljana.
Ljudi iz onog perioda verovali su da on može da ih spasi od tih povampirenih stvorenja. Analogno tome, beli luk, glogov kolac i svetu vodu koristili su i studenti – ne ovi koji trenutno organizuju masovne proteste – već oni koji su u martu 1997. godine iz Kapetan Mišinog zdanja isterivali dekana.
A on se često, uz rakiju, pominjao i kao simbol naše otpornosti na razne bolesti i viruse, što smo dosta puta čuli u vreme pandemije Kovida. Pa ga na osnovu toga uglavnom smatramo „samo našim antibiotikom„.
Međutim, kako profesorka Neda Todorović piše u svojoj knjizi, gotovo da nema zemlje gde on nije istinski nacionalni kult.
„Preprečen hleb, natrljan čelom Bl-a i namazan mašću othranio je generacije na ovim podnebljima kao što i italijanska, tradicionalna dobrodošlica, podrazumeva tostiran beli hleb protrljan belim lukom posoljen, pobiberen i natopljen maslinovim uljem, a anglosaksonski laki zalogaj garlic-bread, kome je kao new age food-u vraćen nekadašnji ugled.“
Kako dalje piše, novim, nacionalnim kuhinjama širom sveta, svojstvena je kompontenta – lajoli (luk i ulje); francuski sos od belog luka umućen sa maslinovim uljem, kao majonez; gaspaćo je hladna španska supa od paradajza, paprike i belog luka; grčki caciki je spoj krastavca, kiselog mleka i belog luka; pesto đanoveze (spanać, bosiljak, peršun, origano, beli luk, parmezan i maslinovo ulje) veliki je konkurent liptaeuru, namazu od sira, aleve paprike, ulja, soli, bibera, kisele pavlake i belog luka. Uz sve to, tu je i mađarski gulaš, tradicionalno jelo nezamislivo bez ovog sastojka.
„Italijani, za koje Bl predstavlja dao mediteranskog, kultnog trojstva – maslinovo ulje, paradajz, beli luk – njegovim čenom ovlaš protrljaju posudu za salatu, tek da bi osvežavajuća mešavina povrća dobila dašak omiljenog potentnog začina.“
Todorović je od bake naučila da luk, pre nego što ga sitno isecka, prvo dobro zgnječi. Ta radnja je kasnije utemeljena i naučno, kada se pokazalo da na taj način pritisnut, isceđen i izmrvljen beli luk oslobađa sve svoje zdrave sastojke.
Njegovo poreklo vuče korene iz Azije, u kojoj su ga posmatrali kao čudotvornu biljku.
„Pripitomili su ga stari Kinezi kojima i duguje oreol ‘leka za sve’. Tutankamon ga je poneo na poslednje putovanje da mu se nađe. Semiramida ga je zapatila u svojim vrtovima. Sveto pismo ga navodi kao stimulans izdrživosti starih Jevreja. Istorija sporta slavi ga kao preteču dopinga. Rimljani su mu pripisivali afrodizijačka svojstva. Indijanci su naveli da leči ili sprečava 222 bolesti. Krstaši, Marko Polo i pomorci su ga nosili u prtljagu, uz kompas. Hipokrat, Luj Paster i Vasa Pelagić su smatrali da deluje preventivno na kugu i besnilo, visok pritisak i arteriosklerozu, da leči virusna i bakterijska oboljenja.“
Zbog svojih lekovitih svojstava, i mesta u prtljagu uz koje se nosio – osnovna oprema moreplovaca ili jednostavno kompas, na primer – on je i poprimio epitetet začina koji „tera nečasne sile, noćnice i veštice“, rečima Vuka Karadžića, ili „protiv zlih očiju čarobnice Kirke„, kako je govorio Hermes.
Tagovi
