Nisam od onih srećnika kojima najbolje ideje dolaze u snu. Da se razumemo, i meni dolaze noću. Ali ne bilo kada noću, nego baš onda kad pokušavam da zaspim. Većina mojih kolumni i barem polovina rukopisa nastala je u to vreme kada sam samo želela da zaspim. Kad nisam želela da budem svesna a kamoli da mislim. Sinoć sam tako, dok sam se borila da zaspim, u glavi nacrtala stočić za dnevnu sobu. A pre godinu dana oko tri ujutru smislila sam kraj svog romana. Najčešće me ne mrzi, ili me mrzi, ali ipak to uradim, da uzmem telefon i zapišem tu ideju. Nekad čak napišem i celu kolumnu.
U drugim situacijama suviše želim da zaspim i da se ne bih dodatno razbudila, ubedim sebe da neću zaboraviti. Sutradan međutim, ako se uopšte setim šta sam to smislila, reči koje mi nadolaze krive su i nemušte. Kao slagalica s delovima koji fale ili još gore, delovi različitih slagalica koji su greškom završili u istoj kutiji. Sećam se samo kako su mi prethodno veče rečenice bile precizne i pevljive, kako je svaki pridev bio na svom mestu. Pokušavam da istisnem taj sklad iz sebe ali ne ide. Kažu da je jutro pametnije od večeri, ali ja definitivno nisam. Možda je to zato što noću konačno zaćutim i što sve oko mene zaćuti, čak i beba. Ali ja želim da spavam, ja strašno želim da spavam jer je to jedino vreme kad mogu da spavam. Makar dok se neko ne probudi, ili neko drugi ne zahrče.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 05. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
