Već nedeljama u Hrvatskoj bubnja debata o tome da li treba zabraniti ili ograničiti folk, trep i sve drugo što se često strpa u pojam „cajke“. Sagovornici DW objašnjavaju koliko je to besmisleno.
Otkazivanje jednog narodnjačkog koncerta u Puli, a zatim i u Osijeku, proteklih je sedmica podstaklo raspravu o razlozima takve mere lokalnih vlasti u Hrvatskoj.
Tamošnji su gradonačelnici zabranili nastup pojedinih izvođača iz Srbije te Bosne i Hercegovine u gradskim prostorima zbog „očuvanja identiteta“ svojih gradova koje obojica definišu prema srednjeevropskim, mediteranskim i građanskim vrednostima.
Imena izvođača su: Duško Kuliš, Ana Bekuta, Zorana Mićanović, Dragan Kojić. No to nipošto nije prvi put u 21. stoleću da je tako nešto zabeleženo u Hrvatskoj.
Ako se zadržimo na novijim slučajevima, nedavno je u Kutini zatraženo otkazivanje jednog zapadnjačkog blek metal koncerta. Taj zahtev se obrazlagao time da koncert navodno ugrožava hrišćanske vrednosti.
U jednom desničarskom nedeljniku osuto je drvlje i kamenje na pozorišnu predstavu u Zagrebu, posvećenu – Lepoj Breni, klasičnoj narodnjačkoj zvezdi. S druge strane, bilo je i zabrana motivisanih primedbama iz suprotnog smera, recimo za desničarsku rokersku zvezdu Marka Perkovića Tompsona.
U iščekivanju sudske odluke
Srodnom se krugu intervencija može pribrojati novovremena globalna „kultura otkazivanja“ ili „poništavanja“ (cancel culture), to jest otkazivanje nastupa izvođača s porukama neprihvatljivog sadržaja. Pri tom se u prvom redu misli na fašističke, rasističke, ksenofobne, homofobne, seksističke i slične stavove.
Njima se najčešće i brane ekskluzivne identitetske pozicije koje insistiraju na pitanjima stila, melosa, etnoporekla i sličnog. I dok se čeka odluka Trgovačkog suda u Pazinu za otkazani koncert u Puli, a što bi trebalo biti objavljeno ove sedmice, porazgovarali smo s par naučnika koji se bave analizom kulture i društva odnosno politike.
Muzikološkinja i istoričarka muzike Lada Duraković s Muzičke akademije u Puli između ostalog istražuje odnos ideologije i muzike u 20. veku, a ovde imamo posla s kompleksom koji nije od jučer.
„Teško je izvodivo da se estetski evaluiraju čitave prakse i žanrovi koje bi smo uslovno nazvali novokomponovanim, a među koje spadaju i mnogi hrvatski izvođači“, kaže nam Duraković.
„Izuzetno su raznorodni, nemoguće ih je staviti pod zajednički nazivnik ili ih definisati, a definicije nam i ne trebaju. Ne trebaju nam takođe ni čuvari muzičkog ćudoređa koji bi ih zabranjivali putem administrativnih regulativa. To je ujedno odgovor na pitanje – šta kad bi nekome palo napamet da osniva ‘muzikološke komisije’ koje bi definisale poželjne i nepoželjne sadržaje?“
Pula je kulturni hibrid
Premda je pristalica promišljanja i formulisanja kulturne politike jednog grada, Duraković je skeptična na kojim temeljima se to čini. Osvrće se na odluku pulskog gradonačelnika Filipa Zoričića:
„Njegov imaginarijum ‘građanske, evropske, mediteranske’ Pule sa svim njenim ‘bogatim multikulturalnim i multietničkim vrednostima’ zapravo je nacionalistički strah od ‘prljanja’ grada muzikom s Balkana“, kaže ona.
„Podržavajući stereotipe o mediteransko-evropskoj finoći i nadmoći, gradonačelnik upravo podriva paradigmu multikulturalizma i multietničkih vrednosti koje se temelje na pomirenju dihotomija i negovanju različitosti“, nastavlja Duraković.
„Strah od istoka je izlišan, Pula je kulturni hibrid u kojem su u ranom poratnom periodu, domaći kompozitori – Italijani po nacionalnosti – pisali arije i kancone na hrvatskom jeziku, a koje bi onda na terasi Doma JNA drugarski interpretirao neki onovremenski Duško Kuliš. Što god na to danas rekli žbiri, žandari i poglavari“, zaključila je Lada Duraković.
Sačekuša iz prošlog stoleća
No mimo pojednostavljenih razvrstavanja „za“ i „protiv“ Dean Duda s Filozofskog fakulteta u Zagrebu primarno upućuje na neprihvatljivost već nametnutog odlučivanja u zadanom okviru. „Temeljni problem najnovijeg slučaja zabrane zadobio je u medijskoj reprodukciji pomalo retardirani i repetitivni diskurs, kao da smo u pelenaškom razdoblju popularne kulture, i kao da slične stvari nismo stoput prošli, ali da zapravo iz njih nismo ništa naučili“, tvrdi ovaj profesor s Katedre za teoriju književnosti i kulture.
„Prećutkuje se okvir“, kaže nam Dean Duda, profesor Katedre za teoriju književnosti i kulture sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu. „Dakle, živimo u sistemu koji navodno počiva na slobodnoj cirkulaciji ideja, radne snage i roba, ali javnu vlast neće uzbuditi lažna deklaracija prehrambenog proizvoda, iako će se oštro suprotstaviti sličnoj pojavi u svetu tzv. kulture.“
„No popularna kultura“, nastavio je Duda, „najreprezentativniji je kapitalistički tržišni proizvod, i ko to ne razume, bolje da ćuti. U proizvodnom smislu ona ne cvili previše, raspolaže čim raspolaže, zaradi koliko zaradi, živi kako živi. U uslovima digitalne reprodukcije cirkuliše intenzivnije, dostupnije i pluralnije nego ikad ranije, ali javni gabariti još su uvek namešteni kao klasična ‘sačekuša’ iz prošlog veka.“
Dodao je da ga osobito iritira kad se popularni sadržaj pokušava opravdati kategorijama koje su vezane uz elitno i visoko, kako bi se uvele razlike u raspravu. „Kad se odbaci prosvetiteljstvo, kad se ljudi pretvore u kulturne sveždere, kad već sve može i prolazi, pomalo je besmisleno učestvovati u ovakvim raspravama i čuditi se. To smo hteli, to smo dobili, uz dodatnu instalaciju čuvara javnog morala ili revolucije, kako vam je draže.“
Tagovi
