„Ima snagu zlatnog žita, ima oči boje mora…“
Taj se istih, između ostalog, orio stadionom u Kataru, nakon utakmice za treće mesto Svetskog prvenstva. Pesmu o svojoj domovini, kako obično rade posle velikih pobeda, pevali su zajedno igrači i navijači reprezentacije Hrvatske. Jer pobeda protiv Maroka, rezultatom 2:1 ulazi u klub najvećih pobeda hrvatskog sporta.
Tim Zlatka Dalića – čoveka koji svojim izjavama uvek izaziva revolt – osvojio je bronzanu medalju i ispisao važnu stranicu svoje fudbalske istorije. Bronza na Mundijalu u Kataru, treća je medalja na svetskim prvenstvima od kada Hrvatska ima samostalnost.
Put koji su Vatreni do ove medalje prošli, bio je upravo takav – vatren.
Posle prvog kola i remija sa Marokom (0:0), stručni štab reprezentacije Hrvatske dobio je brojne kritike zbog pristupa utakmici i „ziheraškog nogometa“. Posle utakmice sa Kanadom i lagane pobede, optimizam je porastao. Posle remija sa Belgijom (0:0), kojim je obezbeđen plasman u nokaut fazu, bilo je onih koji su bili zadovoljni i onih koji su bili vrlo nezadovoljni. Bez sredine.
Osmina finala sa Japanom donela je dodatnu nervozu i nove kritike zbog „ziheraškog fudbala“, ali je Livaković bio odličan u penal seriji. I još bolji u četvrtfinalu. To je sasvim sigurno najbolja utakmica Hrvatske na ovom turniru, meč u kom nije izgledalo da su otpisani ni kada je Brazil poveo 1:0 u prvom minutu nadoknade prvog produžetka.
Protiv Argentine, prvi put na svetskim prvenstvima pod Dalićevim vođstvom, Hrvatska je izgledala ošamućeno i nije bilo spasa.
Danas, protiv Maroka, nije bilo ziheraškog fudbala. Hrvatska je igrala vrlo konkretno, sa jasnom napadačkom idejom, stvorila ogroman broj polušansi, opet mali broj velikih prilika, ali postigla dva gola – iz najlepše akcije na turniru i uobičajene minijature Mislava Oršića.
Tako je „HNL veza“ i u četvrtfinalu (Oršić – Petković) i u meču za treće mesto (Livaja – Oršić) donela najvažnije golove Dalićevom timu i zasluženu medalju oko vrata.
Ako je pravde i zdravog razuma, Livaković i Gvardiol bi trebalo da se nađu u idealnom timu prvenstva.
Sa druge strane, još je nekoliko igrača koji bi trebalo da budu deo najboljih 11 Mundijala u Kataru. Amrabat, Ounahi, Bono, Hakimi, čak i Bufal – stvar je ukusa i logike.
Ranjena povredama, preumorna i hrabra reprezentacija Maroka izašla je na megdan Hrvatskoj u nameri da je nokautira, spuštajući gard više nego što je bilo uobičajeno na ovom turniru.
Maroko je savršenom defanzivnom organizacijom i ekstra talentom nekolicine igrača u veznom redu, napravio čudo. Remizirao sa Hrvatskom (njima niko nije zamerao ziherašku igru u tom meču), pa savladao Belgiju i Kanadu. Nisu primili gol od Španija i Portugala i do polufinala zapravo jedini gol koji su primili dali su sami sebi. U polufinalu je Francuska bila bolja, ali je i tu Maroko izašao hrabre da se „pobije“ za pobedu.
U utakmici protiv Hrvatske dopuštali su protivniku da kreira opasne situacije, ali su ih i sami kreirali. Ubrzo nakon Gvardiolovog vodećeg gola, izjednačili su i pokazali ratničku crtu kojom su kupili publiku širom sveta.
Maroko je kombinacijom evropskih i afričkih fudbalskih veština, svima predstavio svoj identitet i umesto medalje uspeo da osvoji svet. Njihov rezultat, kao i ovaj rezultat Hrvatske, ostaće upisan u fudbalske istorijske lekcije.
Tagovi
