„Hteo sam da idem na normalan posao i imam normalnu platu. Sviđalo mi se da nosim odelo“: Ivan Tokin za Nedeljnik

Deset godina je prošlo od izlaska bestselera „Najnormalniji čovek na svetu“ srpskog pisca Ivana Tokina, a nedavno se pojavilo jubilarno reizdanje (Laguna). Zaboravio sam koliko je tačno hiljada knjiga prodao (a dosta je) u ovoj deceniji jer sam u trenutku saznanja otpozdravio njegovoj ženi i njenoj drugarici u dvorištu zgrade. Nas dvojica smo bili na terasi agencije New Moment u kojoj Tokin radi kao kopirajter. U agenciji smo i radili intervju u kojem smo prošli kroz mnogo toga što je Tokin radio i proživeo pre ovog šestog sprata u srpskoj „aveniji Medison“ jer je domaći advertajzing ovde rođen. A proživeo je čitav film koji smo odmotali od samog početka na Hadži Popovcu.

***

Ne mogu da te zamislim kako ideš da radiš i subotom i nedeljom. Šta te je palilo?

Hteo sam da idem na normalan posao i imam normalnu platu. Sviđalo mi se da nosim odelo, sviđalo mi se kako mi stoji. Hteo sam da uspem tamo. Stvarno sam se ubijao od posla i učenja, ništa drugo nisam radio, to i spavanje. A to je hermetična sredina, jer svi tako rade, i to ti onda postaje i kuća i posao i provod i sve. Bilo je i zabavno. E i onda se izdešavaju te neke stvari, i ja odem odande. I sad ti ja imam tri godine iskustva na poslovima za koje nisam kvalifikovan, to je situacija u kojoj se ljudi ne nalaze često; CV mi izgleda ludo, na spisku klijenata bukvalno sve banke koje postoje u Srbiji i Republici Srpskoj, ali nemam fakultet. Pokušao sam da se zaposlim na 60 mesta, toliko sam prijava poslao, i ništa. Idem na razgovore, ali sumnjiv sam, odudaram, ko zna šta stoji iza toga i aj ćao.

Jedino gde nisam pokušao da se zaposlim je PWC, isto firma iz te grupe Big 4, a tamo nisam išao jer sam čuo da su oni skroz po pravilima, sve pod konac, i onda računam – šta ću bez faksa tamo da trošim vreme i sebi i njima, ali iz očaja na kraju odnesem CV u koverti i ostavim na portirnici, ne pošaljem ni mejl. Zovu me ljudi posle tri dana. Odem na razgovor, prvi krug je sa Biljom, ozbiljnom ženom, pričamo malo, i kaže, javićemo ti se. I jave se. Sad je razgovor sa strancem, Emanuel se zove čovek, i s Mauricijusa je. Ej, s Mauricijusa, pa kad bi ti to palo na pamet. Postavio mi je tri pitanja iz posla, dao mi situacije i pitao me šta bih mislio da vidim takve i takve brojeve na tim i tim pozicijama. Ja odgovorim, sve sam znao odmah, i znao sam da kidam, i onda ga pitam da li je video da nisam završio fakultet, da se ne ložim bez veze. On mi kaže da ga jedino zanima da li umem da radim, postavi mi još jedno pitanje, ja opet znam, i dobijem posao. Isti posao kao u prethodnoj firmi, samo skroz drugi fazon, drugačija organizacija i korporativna kultura.

A taj Emanuel, to je strašan tip. Miran, pametan, civilizovan na način koji do tada nisam imao prilike da vidim, prizeman gospodin na poziciji moći. Toliko je detalja kojih se rado sećam u vezi sa njim. Ja sam tamo bio šraf, a on komandant parade, a opet smo uspeli na neki način da budemo bliski. Znaš, ja kad kupim novo odelo, prvo idem kod njega da ga vidi. A on je elegantan tip, sve mu stoji kao saliveno, važno mi je bilo šta će da kaže. I tamo sam dobro radio, mada ne sve vreme. Imao sam blistave trenutke, a imao sam i teške faulove, loše periode, pravio sam gluposti. Otišao sam iz firme posle četiri godine. Otpustili su me, istina izuzetno nežno. Nije mi se išlo, ali bilo je očigledno da nisam više mogao da radim taj posao.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS