Od ubistva kralja Aleksandra u Marselju (9. oktobar 1934), namesnici su vladali u ime kralja. Puč je, 27. marta 1941. godine, izvršen „u ime kralja“. Istina, kraljevu proklamaciju preko radija nije izgovorio maloletni kralj Petar Drugi (toga dana proglašen za punoletnog), već, imitirajući kraljev glas, poručnik Jakov Jovović (otac pesnika Ranka Jovovića).
Srećom, za istoriju i pozorište, posle rata je bivši kralj, u 32. godini, objavio memoare pod naslovom „Život jednog kralja“. To se desilo 1955. godine, koja je zaslugom krunskog svedoka ubeležena u srpskoj istoriji kao godina u kojoj se pojavio opis iz prve ruke tragičnih događaja od 27. marta 1941. godine.
Petar Drugi priča da je glavni razlog što je on izgubio kraljevinu taj što generali nisu prihvatili njegov ratni plan. Evo, ukratko, njegove strategije:
„Glasine su bile uznemirujuće, a najgora od svih je bila da će Jugoslavija neminovno potpisati trojni pakt. Počeo sam da skraćujem popodnevne časove, prvo pod jednim, pa drugim izvinjenjem i uspeo sam da okupim malu grupu starih prijatelja sa vojne akademije, univerziteta i visoke škole sa kojima sam pod raznim izgovorima odlazio na duge vožnje izvan grada. Kad bismo jednom bili van grada, planirali smo šta bismo uradili u slučaju da naša vlada potpiše pakt.
Razmatrali smo mnoge planove i najzad smo jedan prihvatili“, piše kralj.
„Trebalo je da uzmem nekoliko slobodnih dana pod izgovorom da idem na gađanje, ali bih umesto toga otišao zajedno s jednim prijateljem, pitomcem u tenkovski depo u Beogradu, koji se nalazio pod komandom majora, mog dobrog prijatelja koji je delio naša osećanja. Tada bi on rekao da ide u noćnu patrolu i uzeo bi šest tenkova sa kojima bismo otišli na jug u Skoplje udaljeno oko 500 kilometara, skoro, otprilike, dva dana puta. Dotle je trebalo da izbegavam sve sumnje da sam saučesnik u ovome“, napisao je Petar.
„Jedan od mojih prijatelja pitomaca VA imao je strica koji je živeo u Bitolju i starijeg brata koji je, srećom po nas, bio u to vreme komandant jednog pešadijskog bataljona u istom okrugu. Takođe sam se poverio jednom od mojih vojnih nastavnika koji je do pre kratkog vremena bio komandant brigade blizu Debra. Bio je izuzetno popularan i kod oficira i kod vojnika njegovog garnizona. Ostali članovi grupe trebalo je da stupe u kontakt sa što više poverljivih ljudi koji su mogli da dođu dole, što bliže granici.
„Nadali smo se da nikakva uzbuna neće biti data pre isteka dvadeset četiri časa po našem bekstvu sa tenkovima iz Beograda. Trebalo je da odem u štab garnizona u Skoplju, koji je, kako sam već znao, bio na našoj strani, da stupim u kontakt sa generalom komandantom za taj okrug i ubedim ga da izda naređenja svim svojim trupama da krenu ka granici. Nameravali smo da zamolimo grčku vladu da primi ovu izbegličku vojsku, od oko 100.000 ljudi, u zemlju i da zatraži od naše vlade da se odrekne potpisivanja pakta. U slučaju odbijanja trebalo je da udružimo snage sa našim tradicionalnim prijateljima Grcima protiv zajedničkih neprijatelja.“
- Iz knjige “Knez Pavle – samoubistvo Jugoslavije” Veljka Lalića, peta knjigr iz hit edicije “Senke nad Balkanom”
Tagovi
