Ako je Crna Gora po popisu iz 1948. godine imala nešto više od 370.000 stanovnika, a Crnogorki i Crnogoraca na Golom otoku i „pripadajućim“ logorima bilo nešto više od 3.300, onda matematika kaže da je skoro svaki stoti žitelj najmanje jugoslovenske republike bio na „nenadanom službenom putu“ na zlokobnom jadranskom ostrvu.
Crnogorci su – ako u ovoj priči uopšte ima mesta za statistiku i klasifikaciju – procentualno u odnosu na broj stanovnika najviše propatili „ibeovske muke“ (građanki i građana Srbije je u apsolutnim brojkama bilo najviše, oko 44 odsto ukupnog broja zatvorenika), zbog čega je posebno začuđujuće da tridesetak godina od pada komunizma nova samostalna država još uvek nije rešila pitanje rehabilitacije i odštete golootočkih zatvorenika.
Iako toj temi u Crnoj Gori nije potrebna posebna aktuelizacija, crnogorski mediji su je vratili u fokus objavom da je desetak porodica žrtava Golog otoka rešilo da prekine uzaludno iščekivanje da država nešto uradi, zbog čega su najavili tužbe i zahteve za odštetu. Reč je o pojedinačnim tužbama koje će pokrenuti proces rehabilitacije, pošto u zaleđini navodno čeka još nešto više od sto porodica sa istim zahtevima u koje su uneli i obeštećenje od 50 evra za svaki dan koji su njihovi proveli na Golom otoku.
Porodice se u zahtevima pozivaju na evropsku praksu i rešenja država u regionu. Pitanje rehabilitacije i obeštećenja golootočkih žrtava su do sada, svaka na svoj način, rešile Slovenija, Hrvatska i Srbija. Posle tri najsnažnije jugo-republike došao je red i na najmanju, gde se porodice pozivaju na to kako su problem rešile Slovenija i Hrvatska.
A zašto se nisu pozvali na to kako je golootočane obeštetila Srbija? Odgovor se najverovatnije može naći u tome što je „rešenje problema“ suviše smela tvrdnja za proces rehabilitacije koji je sproveden u Srbiji…
A KAKO SU GOLOOTOČANI PROŠLI KROZ PROCES REHABILITACIJE ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 15. AVGUSTA ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET
Tagovi
