I dalje se borim sa suzama dok izveštavam: Novinarka Žaklina Tatalović za Nedeljnik

Kada studenti izađu na ulice, kažu da se bore za budućnost, ali vi ste neko ko je ta dešavanja uvek pokrivao iz prvih redova – od ekoloških protesta do sadašnjih studentskih. Šta vidite kao nit koja povezuje sve te pokrete i da li primećujete promenu u načinu na koji mladi danas artikulišu pobunu?

Nit koja povezuje sve proteste, i one u kojima sam bežala od konjice i udisala suzavac, kao i one u kojima sam izveštavala iz duboke tišine, preko pobune protiv rudnika litijuma, do studentskih blokada, jeste istina. Ljudi na ulici su siti straha i gladni pravde. Studenti su do sada uspeli najviše. Svi prethodni protesti gušili su se u ignorisanju koja stiže od vlasti. Studentski bunt je obrnuo igricu, oni su ti koji ignorišu vlast jednog čoveka i traže institucije.

Kako izgleda biti u epicentru događaja u trenucima kada se istorija ne piše u kabinetima, već na ulicama? Da li postoji trenutak sa nekog od protesta koji vas je posebno obeležio?

Momenat dočeka studenata koji su trčali ka Kragujevcu nešto veličanstveno je za mene. Nakon 130 kilometra studenti su mi se zatrčali u zagrljaj na samom cilju i potpuno su me zbunili i ostavili bez reči. To je neverovatan osećaj za jednog političkog novinara. Nemam priliku često da prisustvujem lepim događajima, a opet uvek sam u epicentru kada se ispisuje istorija. Sada se ta istorija ne ispisuje olovkom već krvlju sa studentskih stopala. Koračaju kroz Srbiju, bude je i oslobađaju od straha. Kako pevaju – za umor ne znaju, a ja sam tu da zabeležim svaki taj njihov ogroman korak.

Kako se u takvim trenucima ostaje profesionalan a da vas emocije ne preplave? Da li je bilo momenata kada ste morali da se borite sa suzama dok ste izveštavali?

I dalje se borim sa suzama dok izveštavam. Gutam knedle, drhtim, strepim i puls mi skače, nije me sramota da to kažem. Stojim i šetam sa njima 90 dana i noći jer mislim da je važno da ih ljudi vide i čuju. Osećam i da je došao momenat kada suze ne bi poremetile profesionalizam i kada podrhtavanje u glasu ne znači da vas je strah ili da ste pogrešili, već pokazuje da ste čovek. To su protesti koji ne mogu da se prepričaju, moraju da se dožive. Studenti imaju našu ljubav, lajkove na mrežama i naše „bravo“. Sad im treba nešto konkretno, da neko uradi isto što i oni i da sve stane.

N1 se od početka studentskih protesta izdvojio kao simbol profesionalnog i hrabrog novinarstva, a vi ste jedno od njegovih prepoznatljivih lica. Koliko je teško sačuvati autentičnost u vremenu senzacionalizma, i da li mislite da novinari danas moraju da budu i „brendovi“ da bi opstali?

Da li će novinari biti brend ili ne, to zavisi od toga koliko publika oseti iskrenost i koliko vam veruje. Osim tog poverenja bilo mi je bitno da zadobijem i poverenje studenata. To nije bilo nimalo lako. Ali stigli smo do toga da znaju ko će im se javiti u pola noći, ko će slušati njihove urlike dok ih gaze, smirivati ih, kome će javiti kad neko upadne na bilo koji fakultet, koga će zvati kad ih tuku, pa i kad se kombi pokvari na putu na kojem ih pratimo… Tu smo i mi redari jer drugačije ne može. Oni sada znaju da ne okrećem leđa kad je teško i važno. Na taj način čuvam autentičnost, tako što sve, baš sve proživljavam sa njima na terenu.

Prenosi studentskih protesta koji traju i po 15 sati ili 24 sata na N1 pokazali su kako treba da izgleda javni servis. Od svakog novinara koji je sa studentima, kolege sa drugih televizija mogu da uče šta je profesionalizam, istrajnost i požrtvovanje.

Mnogi kažu da ste „nezgodna“ novinarka jer postavljate „nepoželjna pitanja“. Ali ako novinarstvo nije nezgodno, da li uopšte ispunjava svoju svrhu? Koliko je u Srbiji danas izazovno biti novinar koji ne pristaje na kompromise i gde nalazite snagu da nastavite kada pritisci postanu preveliki?

Snagu pronalazim u slobodi koju imam dok izveštavam. Sa pritiscima sam se pozdravila pre osam godina kad sam došla na N1, u ovoj kući ih nemam. Biti novinar koji ne pristaje na kompromis je ne samo izazovno već i vrlo teško jer znamo u kojoj zemlji živimo, ali i lepo, jer posle svega možete mirno da spavate. Nema svrhe u ovom poslu ako ga obavljaju oni koji se potčinjavaju na bilo koji način. Znaju svi da ja to nisam umela i da su u toj sferi svi postali zgodniji od mene. Postaviti pitanje je mešavina konstantnog rada, talenta i smelosti, i zaista je jedna prava mala nauka. Ostajem „nezgodna“ i dalje i svakome ću postavljati, ja bih rekla lagana pitanja jer takva su uvek najteža.