U nekoj od onih foto-reportaža i reportaža sa „balkanske migrantske rute“, koje je Nedeljnik objavljivao 2015. i 2016. godine, u doba kada su se nevoljnici iz Azije i Afrike prvi put našli u velikim brojevima na proputovanju kroz Srbiju i Balkan, objavljena je, verovatno, i fotografija Frančeske Boneli, šefice predstavništva Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR).
Ali, za razliku od ovog novembarskog dana, kada smo u redakciji Nedeljnika, nekoliko dana po izborima u Americi – važnim i za izbeglice i migrante širom sveta – i desetak dana posle onog sramnog antimigrantskog mitinga u srcu Beograda, razgovarali o svemu, nasmejana Italijanka tada je, u kadru našeg urednika fotografije Igora Pavićevića, bila mnogo manje spokojna: trebalo je pomoći ljudima koje je muka snašla, a posebno deci i ženama, u trenutku kada ni Srbija, ali ni neke druge zemlje, nisu bile spremne za talas onih koji su bežali od nevolja, s nadom u bolje sutra.
Pet godina kasnije, Frančeska Boneli je ponovo u Beogradu, ovog puta na duže, ovog puta da nadgleda sistem koji je postavljen na svoje noge i sada ga samo treba unapređivati. No i dalje, kada pričamo o izbeglicama i migrantima, ne izgleda kao aparatčici koji ponekad dođu samo da popune kvotu stranih predstavnika, i dalje liči na tu ženu sa Igorove fotografije, što „na terenu“ radi ono što humanitarci treba da rade. Njoj je istinski stalo, a sat vremena intervjua bilo je dovoljno da shvatimo zašto i nama treba da bude stalo.
O situaciji u Srbiji i regionu, o izazovima koje je pandemija koronavirusa stavila pred izbeglice i migrante, o patnji tih ljudi koji maštaju o budućnosti, o antiimigrantskoj retorici koja je sve glasnija, ali i o toliko puta dokazanoj gostoljubivosti i humanosti srpskog naroda, dok smo jednim uhom osluškivali šta se događa u Americi, Frančeska Boneli je otvoreno pričala za Nedeljnik.
Nekada ni medijima nije jasno postoji li i koja je razlika između termina „migrant“ i „izbeglica“. Zapravo, čini se kao da oni koji su negativno raspoloženi prema tim ljudima češće vole da koriste reč „migrant“…
Razlika postoji, i važna je. I izbeglice i migranti imaju ljudska prava koja moraju da se poštuju. Ali dok migranti napuštaju svoju zemlju da bi tražili i našli bolje uslove, bolji posao, bolji život za svoju porodicu, oni mogu da se vrate kad god požele. Izbeglica je neko ko je bio primoran da napusti svoje ognjište, bilo zbog rata ili straha od progona. Izbeglica ne može da se vrati u svoju zemlju. Njihovi životi su ugroženi. I migranti i izbeglice, dakle, imaju ljudska prava, ali je izbeglicama i tražiocima azila neophodna i međunarodna pomoć. Tu su važne Konvencija iz 1951. o međunarodnoj zaštiti izbeglica i tražilaca azila, ali i vlade država i organizacije civilnog društva.
Kakva je trenutno situacija sa izbeglicama, migrantima i tražiocima azila u Srbiji i regionu Zapadnog Balkana?
Generalno, situacija je sa dolaskom uvek zimi teža za migrante i izbeglice. Sada, sa kovidom, još je gore. Svima je neophodna dodatna podrška: ljudima koji dolaze kao i državama.
Kovid nije zaustavio kretanje ljudi. U čitavom regionu Zapadnog Balkana beležimo stalni priliv migranata, izbeglica i tražilaca azila. U Srbiji u ovom trenutku imamo 7.850 izbeglica i migranata. Većina se nalazi u centrima, a jedan mali deo je van njih. Ukupno gledano, od početka godine do kraja septembra zabeležili smo dolazak više od 22.000 migranata i izbeglica, a 42.000 je prošlo kroz ceo region. To vam govori da je većina u tranzitu – stižu u Srbiju i Zapadni Balkan samo u prolazu.
Deo ove male grupe ostaje kao izbeglice u zemlji i traže ovde zaštitu. Većina pak želi u severni deo Evropske unije.
Kada je reč o zemlji porekla, oko 45 odsto migranata i izbeglica koje su trenutno u Srbiji je iz Avganistana, pa potom iz Pakistana, Sirije (najmanje 17 odsto) i iz Bangladeša. Neke od tih zemalja su, nažalost, i dalje u ratu. Imperativ našeg mandata je da pomognemo državama da pruže međunarodnu zaštitu onima koji je zavređuju.
Nažalost, ove godine smo svedoci porasta slučajeva prisilnog vraćanja izbeglica i migranata, posebno sa severne granice Srbije, ali to je slučaj i u ostatku regiona. Nažalost, ovo je ponekad praćeno i nasiljem i zlostavljanjem tih ljudi. A to ne sme da se dešava: ne samo da je međunarodno neprihvatljivo nego je i neopravdano. U Evropskoj uniji postoje humani i zakonski načini upravljanja mešovitim migracijama.
Možda se u javnosti premalo priča o problemima sa kojima se suočavaju ranjivije grupe među izbeglicama, posebno žene i deca, bilo u izbegličkim kampovima ili na putu. Kako pomoći ženama koje su doživele nasilje i zaštititi decu, pre svega onu bez pratnje?
Generalno gledano, svaka osoba koja je morala da napusti svoju zemlju radi to iz razloga koji su je već stavili u ranjivu situaciju. Ali i među tim ranjivim grupama postoje kategorije poput ovih koje pominjete. To su žene i deca, posebno deca koja putuju sama. U Srbiji je, od ukupnog broja izbeglica i migranata, takve dece oko deset odsto. Te ranjive kategorije u Srbiji su mahom adolescenti, između 10 i 16 godina. Nekada je čudno da ih zovemo decom, jer su toliko očvrsnuli na tom teškom putu koji su prešli, da izgledaju starije. Ali oni jesu deca.
Kada krenu na taj veoma opasni put, mnogi i ne znaju da im preti trafiking, nasilje, nažalost i prostitucija. Veliki su problemi sa kojima se susreću. Kako da brinemo o njima? Prva stvar je identifikacija, kako bismo ustanovili šta im je potrebno i kako možemo da im pomognemo. Potom je važno i da im pružimo pravni status, krov nad glavom, šansu da se obrazuju. Za UNHCR je važna i saradnja sa državnim institucijama u Srbiji, a posebno sa onima koje su nadležne za zaštitu dece.
Ni većina njih ne želi da ostane u Srbiji. Ali imamo grupu koja je ovde ostala. I veoma sam srećna što ima pozitivnih priča, što ta deca uspevaju da se uklope. Ima onih koji su došli u Srbiju istraumirani, i koji su u Srbiji našli zaštitu. Neki od njih pohađaju i škole u Srbiji i uče sa srpskom decom. Oni žele da ostanu, da ovde nađu svoju sreću. To je veliki uspeh. To znači da svi napori koje smo, zajedno sa vladom intenzivirali od 2015, korak po korak, donose rezultate.
Još u vreme migrantske krize pre nekoliko godina, Vlada Srbije – ali pre svega građani Srbije – isticani su kao primer kako treba raditi i humano se odnositi prema izbeglicama. Da li ta ocena i dalje važi?
Za jedan dan u ratu možete sve da izgubite. I malo ko to zna tako dobro kao srpski građani. Postoji ta izražena nota humanosti i solidarnosti koju sam videla 2015. kad sam prvi put bila ovde, i koju vidim i dalje. Zato nekada ne razumem taj ksenofobični antiimigrantski glas, koji kao da je sve jači od note solidarnosti i humanosti prisutne u srpskom društvu.
Da li vas zabrinjavaju ekstremistički skupovi u Beogradu usmereni protiv izbeglica i migranata? Koji je najbolji način komunikacije sa lokalnim stanovništvom, ne bi li razumeli probleme i potrebe izbeglica i migranata, i kako se može doprineti razumevanju?
Prvo bih se vratila na razloge zašto ljudi postaju izbeglice. Oni su jednostavno primorani – niko ne kreće na tako očajnički put bez preke nužde. Zato je ključno pokazati ljudsko lice izbeglica.
U isto vreme, moramo da shvatimo šta je iza antimigrantskog ponašanja i sentimenta. To je posledica nesigurnosti u jednom društvu. Posebno sada kada je, zbog kovida, ta nesigurnost dovedena do ekstrema. Lako je napasti ranjive ljude kao što su izbeglice, ne samo u Srbiji.
I najveći rizik je kada se takav sentiment pretvori u agresivni, ksenofobični diskurs prema najranjivijima, kada se izbeglice predstavljaju kao pretnja. Lažne vesti, dezinformacije i govor mržnje samo tu ranjivu grupu stavljaju u još teži položaj. Govor mržnje može da dovede do agresivnih reakcija i fizičkih napada na izbeglice, čak i na decu.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 12. novembra
Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs
Tagovi
