Leđa u leđa. Dubok udah, a za njim po deset krupnih koraka. Zaokret. Trenutak u kom se susreću pogledi protivnika u dvoboju dostojnom najviše britanske aristokratije, trajaće devedeset minuta. Biće to trenutak za večnost za tršavog Nemca, koji sa svojom neurednom bradom i širokim osmehom nikako ne podseća na one nemačke turiste, pregorele od Sunca, u čarapama i sandalama. Biće to trenutak za večnost i za vatrenog Argentinca koji voli da plače i koji je srčanost jedne nacije izmestio iz mačoističkog kalupa i učinio je pitkom i voljenom.
Samo će za Jirgena Klopa i Maurisija Poćetina tih devedeset minuta biti trenutak. Za nas ostale, to će biti večnost.
Večnost u iščekivanju pucnja, u jednoj specifičnoj situaciji.
Klop i Poćetino, zapravo čitav Liverpul i čitav Totenhem, zamenili su oružje.
Londonski tim kroz istoriju je ostavio tragove taman tolike koliki im je bio gaz. Pevci su oduvek tim koji ne raspolaže bog zna kakvim resursima, ali je njihovo najjače oružje korišćenje tih resursa na pravi način. Od kada je Poć na klupi, posebno.
Sa druge strane, Liverpul je tim koji širom Evrope, već decenijama stvara magiju. Od nemogućeg i neverovatnog stvaraju neponovljivo i iznova uspevaju da ponove čuda. Tako su kroz istoriju Redsi uspevali da se pruže mnogo dalje od svojih kapaciteta.
U ovom trenutku, upravo je protivnikova glavna karakteristika najjače oružje i belih i crvenih.
Umesto da strelom ispaljenom iz luka kroz noge, Jirgen Klop pogodi oblak, čiji će rikošet u oko trefiti sudbinu, koja će ostati slepa na realnost i Liverpulu doneti pobedu, večeras će voljeni Nemac u rukama imati poluautomatsku pušku, sa tri okvira – imaće stvarnost i veći kvalitet kao svoje adute.
Sa druge strane, Poćetino će morati da se uzda u to da će fortuna po treći put biti na njegovoj strani. Čovek u kome su sjedinjeni argentinska vatra, surovi pragmatizam i radoholija, nikada se nije oslanjao na „više sile“, a upravo su mu one i večeras najjači adut.
Zbog te „razmene oružja“ pred novo finale Lige šampiona, treneri Totenhema i Liverpula čitavu će utakmicu doživeti kao trenutak. Tačno onaj treptaj u kom će se neko od njih manje uplašiti onoga što drži u rukama i čime bi trebalo da uputi hitac.
Jer osim što su nadaleko voljeni, njih su dvojica i nadaleko poznati po porazima koji ih žuljaju kao kamen u cipeli koju je nemoguće odvezati. I sam se Klop našalio na svoj račun rekavši da je šampion polufinala, s obzirom na veliki broj finala koja je izgubio. Ono što su finala za Klopa, to je Nemac za Poćetina. Trener Totenhema samo je jednom u životu savladao Klopovu ekipu. Bila je to utakmica u kojoj je Dejan Loren, defanzivac Liverpula, delovao kao kontraobaveštajac i svojim greškama doveo do ubedljive pobede Pevaca. Prema zakonu velikih brojeva, posle toliko poraza (dva i ove sezone) i nerešenih ishoda, Poćetino bi trebalo da pobedi Klopa. Ista zakonitost važi i za odnos Klopa sa finalima.
Kada stanu na propisanu udaljenost i upere oružje jedan u drugoj, tajne će nestati. Skakavac u džepu, maramica sa hloroformom ili neki drugi trik, neće upaliti. Jer ono što bi generali posle bitke možda mogli nazvati džokerom u rukavu, recimo odličnu epizodnu ulogu Oksa Čemberlejna sa jedne ili Erika Lamele sa druge strane, odavno su nemački i argentinski stručnjak utefterili i uračunali.
Očekuje nas otvoren dvoboj koji može doneti puno preokreta, ili tvrdu utakmicu bez golova. Ne mari. I ako se timovi budu samo dodavali loptom bez želje da napadnu, ostaće dovoljno vremena komentatorima da prepričaju avanture kroz koje su Liverpul i Totenhem prošli ove sezone.
Bila bi malo jedna utakmica za tako nešto. Kao što je malo devedeset minuta, možda i čitav vek da se odluči ko preciznije gađa kada tlo podrhtava od otkucaja srca zaljubljenih navijača.
Zato uživajmo u ulozi svedoka. Svedoka dvoboja u kome rukavica u lice može biti bačena samo zaboravu.
Kako zaboraviti magiju koju je fudbal ove godine podario svima i čiji poslednji sjaj predstavlja odsjaj sa ušatog pehara na kom će drugog juna pisati jedna nova ili šesti put ponovljena reč: Totenhem ili Liverpul.
Tagovi
