Deset godina je prošlo od izlaska bestselera „Najnormalniji čovek na svetu“ srpskog pisca Ivana Tokina, a nedavno se pojavilo jubilarno reizdanje (Laguna). Zaboravio sam koliko je tačno hiljada knjiga prodao (a dosta je) u ovoj deceniji jer sam u trenutku saznanja otpozdravio njegovoj ženi i njenoj drugarici u dvorištu zgrade. Nas dvojica smo bili na terasi agencije New Moment u kojoj Tokin radi kao kopirajter. U agenciji smo i radili intervju u kojem smo prošli kroz mnogo toga što je Tokin radio i proživeo pre ovog šestog sprata u srpskoj „aveniji Medison“ jer je domaći advertajzing ovde rođen. A proživeo je čitav film koji smo odmotali od samog početka na Hadži Popovcu.
***
Ti si 1971. godište, kakvo ti je odrastanje? Bio si klinac za novi talas, a već si zreo kada nastupa kriza i ratovi devedesetih?
Bio sam klinac za neke starije generacije koje su mi se sviđale, a ova moja mi je bila okej, ali uvek sam mislio da bi bilo dobro da sam se rodio deset godina ranije. Sad mislim da bi bilo bolje deset kasnije. Vidiš, izgleda da nisam oduševljen svojim godištem. Osetio sam Jugoslaviju, život u njoj, a i njen raspad. Odrastao sam na Hadži Popovcu, to je kvadrat između Ruzveltove, Cvijićeve, Zdravka Čelara i Preradovićeve, išao sam u osnovnu školu „Oslobodioci Beograda“. Imao sam obično odrastanje za to vreme, bili smo po ceo dan napolju, igrali smo fudbal, pipke, kocke, klikere, vozili bicikle i gađali se praćkama. Mnogo smo išli u bioskop i slušali muziku.
Toj mojoj generaciji iz kraja, iz moje ulice, čini mi se baš dobro stoji naziv generacija X. Imam utisak da je svako izmislio sebe, ako to može tako da se kaže. Ne mogu da se setim nekog s uobičajenim životnim putem, dobra škola, faks, pa odgovarajući posao. Jedan je ko zna kako otišao u Ameriku i postao pilot, stalno je pričao da će biti pilot i svi smo ga zajebavali, međutim… Jedan je otišao u London na 10 dana pa se vratio za 10 godina kao car, za jednog ni sad ne znam šta radi ali uvek je fino situiran, znaš, neverovatno da čoveka znam od četvrte godine i nemam pojma čime se tačno bavi. Znamo da nije lekar, ni arhitekta, naravno. Pitao sam ga sto puta, a on nikad ne kaže kao o..ebi nego nekako se izvuče, ludnica. Sve su takve priče. Na primer, niko ne radi ono što su mu roditelji radili. I ja, tri fakulteta sam studirao, nijedan nisam završio, i tek posle svega i svačega sam počeo da radim ono što mi se oduvek radilo – da pišem. Ja sad mogu da pričam da sam počeo da pišem i objavljujem tek kad sam imao šta da kažem, ali u stvari je sve to bila stihija.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
