Povik „Nije 30 pezosa, nego 30 godina“, ponovo je u fudbal gurnuo u drugi plan. Protesti zbog cene metroa pretvorili su se u opštenarodnu pobunu u Čileu i finale Kopa libertadores moralo je da bude delocirano drugu godinu zaredom. Prošle godine se igralo u Madridu, zbog navijačkih izgreda, ove godine je finale prebačeno u Limu, zbog društveno-političkih nemira. I to je bila važnija tema, od duela brazliskog Flamenga i argentinske River Plate.
Gurati fudbal u drugi plan u Latinskoj Americi – to je definicija jeresa.
Prošle godine u finalu je igran „Superklasiko“ – građanski rat dva najvoljenija tima u Argentini koji se mrze do beskraja. I to je bila posebna priča. To je priča čak i kada priče nema.
Ove godine, zbog svih spomenutih i nespomenutih razloga, očekivalo se nešto manje, skromnije, besmislenije. A onda je fudbal u svom latino ruhu ponizio sve „stručnjake“, pljunuo u pravcu onih koji su ga skrajnuli – u pravcu političara naravno, ne naroda koji je na ulici jer oni su taj narod i narod su oni – a bez pretencioznosti bacio i rukavicu u lice finalima Lige šampiona.
Poslednjih godina mnogo je zanimljivije gledati finala Kopa libertadores, a ovo jučerašnje mnogo je podsećalo na ono evropsko iz Barselone 1999. godine i sve je na kraju bilo u rukama Žezusa kojem su se više molili crveno-crni.
River Plata je – nemojte Plejt i ako je moderno tako – bio bolji tim tokom 88 minuta igre. Momci sa crvenom prugom strasti preko srca, gospoda u belom sa lentom više klase, igrali su pragmatično i bez rizika. Poveli su golom Rafaela Santosa Bore u 14. minutu i nakon toga držali sve konce igre u svojim rukama.
Flamengo koji sa klupe predvodi Žorž Žezus bio je najbezopasniji fudbalski kolektiv na svetu. Počeli su da se bude polako, da kreiraju šanse, a Portugalac je pored aut linije čupao kosu – ošišanu u stilu „sad s motora“ – zbog toga što ništa nije bilo kako je on želeo.
Gledao je Žezus na teren i krstio se u neverici da će ponovo izgubiti finale, da će opet biti bolji tokom čitavog takmičenja i da će izgubiti od protivnika koji je inspirisaniji i srećniji, kao onomad protiv Sevilje.
Možda je, krišom, pokazujući rukama gde bi igrači trebalo da se kreću, prizivao pomoć onoga sa istim imenom koji postojano čuva Rio de Žaneiro i koji je bio „obučen“ u dres Flamenga pred početak meča.
Jer ono što se dogodilo u poslednjih nekoliko minuta nisu mogli da kreiraju sami ni Žezus uz svo svoje znanje, ni Gabrijel Barbarosa poznatiji kao Gabigol, nije to mogao niko do onaj koji se za sve pita u tim krajevima planete i onaj ka kome su usmereni svi pogledi kada voljeni tim gubi.
Navijači Flamenga imali su sreće.
Nije Gabigol baš Bekam iako i on brine o frizuri – bilo bi neumesno porediti ta dva perčina.
Nije ni Tedi Šeringem – Tedija su mnogo manje mrzeli njegovi navijači.
Nije naposletku ni Solskjer – izgleda kao neko koga se dečaci iz okoline Kristijansunda plaše.
Ali je uradio sve ono što se radi u „fergi tajmu“. Bio je na pravom mestu, bio je tu u pravo vreme, bio je najbolji što može biti i imao je sreće.
Igrači Rivera su prvo pali na zemlju od šoka kada je izjednačio, a onda je, dok su navijači raspravljali ko je psihološki spremniji za produžetak, usledio hladan tuš.
Bilo je posle i crvenih kartona jer nije to uštogljena Evropa gde najveći skandal na finalu nečega, može da bude polugola devojka koja reklamira sajt za odrasle.
I ponovo je finale Kopa libertadoresa bilo zanimljivije od finala Lige šampiona i ponovo je fudbal iz drugog plana pokazao da je njegovo mesto isključivo na tronu.
Oni sa crvenom lentom na grudima navikli su da danas budu pobednici a sutra poraženi. Sa tim i od toga žive.
Žezus je skakao pored aut linije, a onaj njegov imenjak, čuvar Rija, krišom je stegao pesnice odeven u dres Flamenga, jer pored fudbala on je jedina zajednička tačka svim stanovnicima Južne Amerike, pred kojim god da su grbom kršteni.
Tagovi
