Razumem ljude koji su poludeli zbog Jokića, ali razumem i Jokića.
Košarka je brutalan sport. I ja je zato obožavam. Tu važi Majkl Džordan mentalitet: kad te trener pošalje kući, treniraš krvnički celo leto, 18 sati dnevno i sat vremena istezanja na šipci, i vratiš se kao najbolji igrač u istoriji.
Pogledajte, uostalom, dokumentarac o Džordanu, svaka stvar ima neke veze.
Kod Denvera je to jasno.
Oni imaju prosečnog trenera, koji zna da pravi igrače, ali ne i da vodi utakmicu.
Marej se povredio pošto je rovit krenuo na krvnički ulaz 50.6 sekundi pre kraja izgubljene utakmice protiv Golden Stejta, 104:111. Ćao titula…
Da ne pričam o nefauliranju Lilarda, najboljeg trojkaša u završnicama u istoriji, na tri poena razlike i deset sekundi do kraja, što bih već i ja znao.
Pa budalaština „Srbi ne sede“ u kojoj je dozvolio Jokiću da igra sve utakmice, iako se znalo da će biti MVP, a što ih je uvelo u teži kostur Zapada; Dalas se raspao posle plejofa, s Jutom bismo lakše izašli na kraj nego sa Finiksom, koji sada igra bez Krisa Pola koji je zakačio koronu.
Sve je dalje istorija.
O Jokićevoj odluci, srpskoj košarci, ko može da ubedi Jokića da promeni odluku, ali i o poređenju Crnog Đorđa i Belog Jokera čitajte u uvodniku Veljka Lalića, u Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 24. juna.
Tagovi
