Sve je počelo sa „White men can’t jump“.
Dušan Domović Bulut je vrteo kanale u svom stanu u Novom Sadu i već sa devet godina je prelomio – odlučio je da se posveti košarci.
Od tog trenutka, njegova društvena pozicija bila je definisana njegovom pozicijom na nekoj od betonskih oaza između zgrada – na košarkaškim terenima u novosadskim naseljima – gde je postepeno napredovao u hijerarhiji, prelazeći sa terena na teren, ka sve starijim i kvalitetnijim igračima.
Na ovim Olimpijskim igrama njegov sport, basket 3×3 doživeo je svoju olimpijsku premijeru, a Dušan Domović Bulut je i od strane Njujork tajmsa proglašen GOAT-om ove igre (iako i NYT piše da je ta kvalifikacija prečesto irelevantna).
Bulut je bio deo srpskog tima koji je na četiri od šest Svetskih prvenstava koje je FIBA do sada organizovala osvojio četiri zlatne medalje, piše Njujork tajms i dodaje da je „luk njegove karijere“ pratio razvoj čitavog sporta.
Kada je 2017. godine i zvanično basket 3×3 ušao u program Olimpijskih igara, probudio je hor skeptika koji su se pitali zbog čega se zadire u košarku, jedan od najpopularnijih sportova na svetu. Dva su razloga za to. Prvo, basket 3×3 su članovi MOK-a videli kao bržu, dinamičniju igru koja bi mogla da privuče pažnju mlađe, nestrukturisane publike. Drugo, ideja je bila da se tradicionalni sportovi prošaraju modernim, pa kad može BMX, zašto ne bi i basket.
Njujork tajms piše i da Domović Bulut „nikada nije bio ni najbrži, ni najviši, ni najjači na terenu, ali ga njegova anticipacija, orijentacija u prostoru i vremenu i arsenal drskih trikova čine posebnim“.
On je odmah na startu Igara u Tokiju pokazao sve što se od njega očekuje – driblinge, asistencije iza leđa, „Eurostep“, pogotke za pobedu u padu i mnogo sličnih poteza koje na terenima za „veliku košarku“ smatramo posebnim.
Bulut sam kaže da je na izbor njegovih poteza i način igre uticao i njegov otac, sportski novinar, koji ga je od detinjstva učio da na terenu uvek nekome bude smetnja, na ovaj ili onaj način, odbrambeno ili napadački. I on to uspeva, zahvaljujući velikom basketaškom iskustvu sa srpskih terena, ali i forama i driblinzima koje „krao“ sa NBA snimaka i sa američkih basketaških terena.
Njegovi košarkaški idoli bili su Stefon Marberi i Alen Ajverson. Redovno je čitao magazin „Slam and dunk“ i satima pokušavao da kopira driblinge sa „AND1“ mikstejpa.
To ga je oblikovalo.
Na nekim od prvih velikih turnira, komentatori iz Los Anđelesa za njega su rekli da je „pas ove igre“ – izraz koji Amerikanci za brojne košarkaše koriste u pozitivnom kontekstu, zbog njihove volje da rade, upornosti i pobedničkog mentaliteta.
Kako su se turniri i nagradni fondovi množili, a Bulutova ekipa shvatila da i sponzorski ugovori nisu daleko, FIBA je sve češće baš njega počela da označava kao najvećeg igrača ove igre.
„Za nas je ovo pitanje preživljavanja“, objašnjava Bulut fenomen srpskog basketa i naglašava da su svi njegovi saigrači odrastali na širem području Novog Sada, u skromnim uslovima. „Mi smo ovu igru shvatili kao priliku. Naši protivnici iz Katara, Kanade ili Švedske čak i ako osvoje turnir zarade manje nego da rade u banci. Zato smo u tome tako dobri“.
Bulutov tim ima svoj objekat u kome trenira, trenira i druge timove, a bavljenje basketom je podigao ne neslućene nivoe, piše NYT. I upravo tu leži ključ njegovog individualnog i timskog uspeha.
Najveći list na svetu naglašava da u Sjedinjenim Američkim Državama i dalje nema toliko posvećenih basketu i da mnogi uz bavljenje ovim sportom rade i druge poslove.
„Možda će nekada, kada se to promeni, opet najbolji timovi i igrači dolaziti iz Sjedinjenih Država i možda će opet Amerika dominirati u svim košarkaškim oblicima, ali sve dok se to ne dogodi, basket 3×3 ima samo jednu dominantnu silu – Dušana Domovića Buluta“, zaključuje Njujork tajms.
Tagovi
