Ibar i Morava nisu Tenesi. On jeste bio najbolji: Tozovcu umesto posvećene pesme i osmeha za fajront

Sedeli su tako njih dvojica, obojica poznatiji po nadimku nego po imenu i prezimenu. Jedan rođen u Kraljevu 1936. godine, drugi ko zna gde i ko zna kada. Jedan od njih je preminuo odavno i tada je plakala cela zemlja, jedan je preminuo sada – a suze koje su kod njega zadužili odavno su isplakane. On je, uostalom, voleo da se smeje.

Sedeli, dakle, jednom Predrag Živković Tozovac i Josip Broz Tito – pričali su, pevali, a bogami malo se tu i lumpovalo – sedeli su i pričali onako kako bi to sedeli, pričali i pevali jedan od najpopularnijih muzičara jedne čudne zemlje i čovek koji upravlja sudbinom svakog ko u njoj živi, sedeli su, pričali i pevali, negde, na nekom mestu, uostalom nije sada ni važno gde.

A voleo je Stari da peva i da lumpuje, tako kažu, posebno sa ljudima kao što je bio Tozovac, voleo je da bude dobar u svemu, pa i u pevanju, da bude bolji i od najboljih, kao što je bio Tozovac. I tako je negde, nije sad važno gde, pitao Tito Tozovca da li zna da peva jednu rusku pesmu. A Tozovac, jedan od najboljih, nije znao. Da peva. Znao je da je odsvira. I uzeo je Tozovac, pošto je bio jedan od najboljih, harmoniku i počeo je da svira, da prati u pevanju ovog solistu koji je voleo da bude bolji od najboljih, i nije mu rekao – jer su razgovarali onako kako razgovaraju najbolji muzičar jedne čudne zemlje i čovek koji upravlja sudbinom svakog ko u njoj živi – da je to mnogo teška i zahtevna pesma i da ni njemu ne bi bilo lako da je iznese. Ne bi mu to rekao ni pošto je ovaj završio sa pevanjem, a onda je Stari otpevao pesmu bez greške, tako da se Tozovac izmestio sa tog mesta na kom su bili, a nije sad važno gde, i pomislio da na harmonici prati Živana Saramandića, dok mu u glavi nije sevnulo pitanje – koje takođe nije postavio – kako to da jedan zagorski bravar može tako da peva, a još bolje da svira klavir? Čak i da maestralno povede srpsko kolo?

Nije ovo ni vic, ni nakićena anegdota, ili možda jeste, ovo je priča koju nam je u intervjuu za Nedeljnik ispričao Tozovac, baš tako kako se sećao. Možda je bilo baš tako, možda je samo imao potrebu da je tako ispriča – „bez preterivanja“, rekao je, „pevao je kao profesionalac“ – a eto, nije mogao da se seti gde je to tačno bilo, ali da to jesu bili „lepi dani, lepe godine, kada smo se družili“.

Eto, Predragu Živkoviću Tozovcu, prvom disidentu narodne muzike, koji je „zbog pevanja četnicima za šaku dolara“ morao da beži iz Titove Jugoslavije, sećanje na ona lepša vremena bilo je i pevanje sa Titom. 

Tita su mnogi imali prilike da upoznaju iz drugog ugla. A ko je bio pravi Tozovac, to je valjda bilo samo za one privilegovane. 

Srpski Džoni Keš – a to je metafora koja se ovih dana – kada najboljeg više nema, obilato koristi, a koju je skovao Miša Đurković (priznajući prethodnu „grešku“ kada je tako nazvao Miroslava Ilića), viđen je kao Jeremija iz njegove pesme, Srbin koji pali topa, Srbin zbog kog se zatresla sva Evropa, za nekoga i „gedža ko gedža“, baš kao na onom omotu u uniformi srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata koja će ga post festum načiniti ikonom disidentstva, što Tozovac na neki način i jeste bio. Iako nije bio direktno targetiran kao protivnik režima.

Bilo je to vreme liberala u Srbiji i maspokovaca u Hrvatskoj. Sve i da je neko „sa ove strane“ kako će danas pojedini pretpostaviti – a to „neko“ su oni sa značkama – i pogurao nekog da sa margine proturi priču o zabranjenoj srpskoj tradiciji, svakako je bilo više nego hrabro slikati se u uniformi solunca na topu.

A fama oko „Jeremije“ jeste nastala pomalo slučajno. Ta pesma nije bila zabranjena čim je snimljena, zapravo nije nikad bila zabranjena, ali jeste zapalila onu čudnu zemlju – kada je dominirala na glasanju za hit nedelje, pa ju je urednica sklonila za svaki slučaj i nastade fama kako je zabranjena zbog srbovanja („Ne verujem da je to stiglo do Tita, što bi se on time bavio“, rekao je jednom). Ali srbovanje ponekad ne pita za namere, pa jeste usledila kampanja o srpskim narodnjacima koji pevaju četnicima po Americi, pa Tozovac jeste otišao u Nemačku na „savet“ prijatelja dok se strasti ne smire. Pa po povratku u zemlju jeste često odlazio na informativne razgovore, pa mu jeste bio oduzet pasoš, pa mu taj pasoš jeste vratio Draža Marković. A i Stane Dolanc ga je voleo.

A on, o pesmi, životu i radosti je želeo najviše da govori. Bio je, govorio je, apolitičan. Ali ako je on hteo bez politike, politika nije mogla bez njega.

U kafani se družio i sa Ivanom Stambolićem. Poznavao ga je dobro. I pričali su mnogo. U kafani. Govorio je i da je znao njegove planove i da bi Ivan sve to mogao da sredi.

Bilo je u Tozovcu verovatno manje nacionalizma nego što mu se učitava, ili mu je samo bilo stalo da tako izgleda. Verovatno i mnogo više patriotizma nego što su mnogi znali da prepoznaju. Ili je samo hteo da tako izgleda.

Kao što je malo onih koji u pola noći da ih probudiš ne bi znali ko peva pesmu „Jeremija pali topa“, tako je i previše onih koji ne znaju kako se zove Tozovac. 

Sedeo je u kafanama gotovo do kraja, a vino je samo mirisao. Pio je kroz druge. Cigare je samo držao u rukama. Pesme je pisao, one pesme za koje će se – za neke verovatno je već tako – misliti da se po Šumadiji pevaju bar dva veka. Ibar i Morava nisu Tenesi, a ni Predrag Živković nije bio Džoni Keš. Bio je, i to jedino pouzdano može da se kaže o njemu, bio je – Tozovac. Najbolji.