Novembra 23, u 90. godini, otišao je profesor Ratko Božović, i iza sebe ostavio mnogo toga. Ne samo impozantnu profesorsku karijeru (od Filološkog fakulteta i Fakulteta dramskih umetnosti, preko Fakulteta političkih nauka u Beogradu, pa sve do njegovog podgoričkog parnjaka), na stotine stručnih i naučnih radova, pedesetak knjiga i pokoju nagradu u oblastima satire i medija, već i nešto mnogo bitnije od toga, nešto što se ne da izmeriti decenijama provedenim za katedrom ili pukim brojem ispisanih stranica.
A to nešto – to su ideje i ideali. Principijelnost i doslednost kakvi se danas retko viđaju, a kakvi su se još ređe viđali tih smutnih godina najomraženije decenije dvadesetog veka, decenije kojoj je, između ostalog, pripadala i ’92, i svi oni urlici studentskog bunta što su se iz njene utrobe prolamali.
U svoj toj buci i u svem tom besu, među hiljadama i hiljadama razgnevljenih mladih ljudi kojima je bilo dosta Miloševićevog ratnog režima i bezglavog srljanja u propast, baš tamo, u amfiteatru, na platou beogradskog Filozofskog fakulteta ili u protestnoj povorci što je ljutito defilovala Tolstojevom ulicom, bio je i on – profesor Božović, čovek koji je zarad svojih studenata i ideala napustio Njujork i ekspresno se vratio u Beograd isključivo kako bi bio s njima, i ne sluteći da na taj način u njihovim očima istovremeno i sam postaje baš to – ideal.
O njegovim idejama i svetonazorima najpreciznije su govorile mnogobrojne kolege i prijatelji, isti oni koji su ga najbolje poznavali i koji su dali doprinosa u pisanju knjige „Ideje i ideali Ratka Božovića“.
Među njima je i filozof i književnik Đuro Šušnjić, koji kao jednu od glavnih Božovićevih ideja potcrtava „otpor prema zatvorenom duhu“.
„Ratko je pobunjenik protiv lenjog mišljenja“, kaže Šušnjić. „On je sam za sebe
činio taj pokret otpora zatvorenom duhu i izvršio preokret – od prirode prema kulturi – stvorivši od sebe instituciju, što mu nije bila namera, jer institucija zahteva poslušnost, a on hoće da u njoj ljudi misle svojom glavom. On je dokaz da jedan čovek vredi više no neke institucije kulture. Univerzalne vrednosti i norme uvek ga drže u vezi sa onim što je božansko u čoveku i čovečno u bogu.“
A da su umerenost i pridržavanje normi bile neke od Božovićevih ključnih ideja, to ne misli samo Šušnjić. O tome svedoči i Božovićev dugogodišnji prijatelj i univerzitetski kolega profesor Čedomir Čupić.
„Istinski je želeo da se ljudi ponašaju u skladu s univerzalnim normama i vrlinama, da umeju da stanu kada shvate da se došlo do nenormalnosti, da pokažu svoje apetite ali i prepoznaju granice“, objašnjava Čupić. „Bio je čovek sa enciklopedijskim uvidom u sve što je valjano i misaono, ne samo veliki profesor već i intelektualac koji je imao dar stvaralaštva i moć ogromnog znanja. Iskreno je želeo da u svakom čoveku pronađe vrlinu, i čim bi u tome uspeo, makar to bila i jedna i jedina vrlina, taj čovek za njega nikada više nije bio izgubljen.“
O nepresušnoj inspiraciji i želji da svoje vizije, ideje i ideale nesebično prenese na druge dovoljno govori podatak da je Božović i čitavu proteklu akademsku godinu proveo na fakultetu, među svojim studentima, kao i to da je poslednju knjigu (pod nazivom „Tajne dijaloga“) objavio pre nepuna dva meseca.
ČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
