Igra staklenih brojki: Šta jednog Mesija briga za ocenu? I ko je sve dostigao „savršenstvo“?

Arika je poslednji zvižduk dočekala na nogama, 2. juna 1962. godine. Čitav stadion Karlos Ditborn aplaudirao je „plavima“, a kada je Šekularac krenuo ka tunelu, Huan Karlos Koraco je dirigovao svom timu da postavi špalir. I najbolji fudbaler jugoslovenskog tima, prošao je između ranjenih, poraženih i uspravnih fudbalera Urugvaja koji su aplaudirali. Niko ih na mundijalima nije tako uništio kao Šeki toga dana. „Kralj Arike“, kako ga je u nadahnutom tekstu krstio urednik Frans fudbala Robert Vernje, tom je utakmicom ušao u legendu, iako je godinama kasnije nastavio da pleše po tankoj niti slave i propasti.

„U Čileu je bilo raznih kombinacija – brazilsko 4-2-4, čehoslovačka odbrana, nemačka snaga, sovjetska mehanizacija, engleska ležernost, ali je srećom bio i Dragoslav Šekularac. On sam, taj mali čovek od 167 centimetara, uvek nasmejanog lica i optimističnog raspoloženja, predstavljao je svet za sebe. Ili u stvari zaklon u ovom modernom svetu toliko sistematizovanom i mehanizovanom da potpuno uništava ličnost. Uostalom danas se igrači već označavaju brojevima, kao što to čini Njujork sa svojim avenijama. Ali Šekularac nema potrebe da nosi broj, on je jedinstven“, napisao je Vernje.

Ali ono čime je počinjalo svako sećanje Dragoslava Šekularca na čuvenu utakmicu sa Mundijala u Čileu, u kojoj je Jugoslavija pobedila Urugvaj rezultatom 3 : 1, nije bio špalir i nije bilo Vernjeovo driblanje rečima, već broj – 11. Šeki je u svakoj prilici ponavljao da je tada dobio ocenu koju Frans fudbal nije davao – 11. U tom se broju krilo ono „nepostojeće“ što je Šekularac dosegao i to je ostala jedna od legendi koje se i danas prepričavaju.

Igrači, šta god pričali, vole ocene. Ako su dobre. To je za njih napismeno sabrana količina uzdaha koje su izmamili, trag u vremenu, koji će, kada više ne bude onih koji se njihovih nastupa sećaju, svedočiti koliko su bili dobri. Ili kako su na nekim utakmicama podbacili, samo što se tim ocenama niko ne raduje, tog dana ne kupuje novine i ne izlazi iz kuće.

Valjda je najgluplja i najistrošenija rečenica modernog doba – „internet je promenio sve“, ali svrha ocenjivanja zaista jeste promenjena. Više broj pored imena nije pisani trag za buduća pokolenja, jer i kada ne bude onih koji će se sećati, biće snimaka, slika, tvitova, memova, biće digitalnih tragova. Ocene su – bile su to i pre, ali je danas prenaglašeno – statusni simbol među igračima.

Ovo je priča o svetu brojeva koji se ponovo uzburkao pre dve nedelje kada je francuski L’Ekip Čelsijevom Kristijanu Pulišiću zalepio dvojku. Svet veštine, (ne)objektivnosti, egomanije i sposobnosti ljudi da se posvađaju na mrtvo ime zbog samo jednog broja. Jer nikada nije samo jedan broj.

Može li – i zašto ne – igra fudbalera da se oceni bez subjektivnosti i gde je prava mera subjektivnog osećaja novinara kao posmatrača i objektivnih merila? Postoje li uopšte objektivni, merljivi faktori? Zašto je „desetka“ posebna? I šta se dešava kada su igrači (ili njihove supruge) nezadovoljni ocenama? Na kraju niko nije zadovoljan. Osim onog koji je dobio ocenu više od saigrača.

Na ova pitanja odgovaramo pokušajem da objasnimo algoritam ocenjivanja i algoritam misli onih uz čija imena ocene stoje.
Prva stvar koju bi trebalo znati jeste da se sistem ocenjivanja razlikuje od zemlje do zemlje. Recimo, u Nemačkoj je od 1 do 5, jedan je najbolja ocena, a pet najgora. Kod nas je, tako je oduvek bilo, od 5 do 10, postoji i poluocena, s tim da je „šestica“ već prelazna ocena. Prosečna partija. L’Ekip daje ocene od 1 do 10. Vrlo lako velike svetske zvezde zasluže dvojku ili trojku, a desetki je bilo ukupno 14. Crnogorski Dan daje ocene od 0 do 2 – 0 i 0,5 i 1 i 1,5 i 2.
Glavni urednik L’Ekipa Lionel Dangumo objašnjava kako izgleda njihova skala.

„Deset je savršenstvo, 9 izuzetna utakmica, 8 veoma dobra predstava, 7 dobar nastup, 6 dovoljno dobra igra, 5 prosečna partija, 4 nedovoljno dobro, 3 loša utakmica, 2 veoma loš nastup, 1 katastrofalno. Retko kada dajemo nulu. To je više za nesportsko ponašanje – ako neko nekog udari na terenu.“

U Srbiji ocene takođe nisu deo prošlosti, dele ih dnevni listovi, još uvek je važno šta piše u ocenama Sportskog žurnala, a ipak najviše pažnje privlače ocene koje, kao najčitaniji sportski sajt, posle važnih utakmica podeli Mozzart Sport.

Dokaz za to je i podatak da su ti tekstovi među čitanijima na sajtu.
„Desetku smo za ovih 11 godina postojanja dali samo Milanu Borjanu za partiju protiv Kopenhagena“, počinje priču o kriterijumima Dejan Stanković, glavni urednik Mozzart Sporta. „Mada smo propustili šansu da to premijerno uradimo sa Milanom Pavkovim za izdanje protiv Liverpula, ne sećam se ni sam zašto – stali smo na 9,5. Tu mogu da kažem da smo pogrešili. Inače, volimo da budemo strogi, jer ako se rasipaš desetkama, šta to znači, da je cela generacija iz Barija trebalo da dobije 20? Desetke su epske ocene. Ako ih deliš za bilo koje utakmice, obezvređuješ te same utakmice, potireš mogućnost da se opet boriš za neke trofeje, da igraš neke zaista velike mečeve.“
Objašnjava da je kontekst takmičenja vrlo važan.

„Recimo, u Superligi, izuzimam derbi, zaista ne možeš da dobaciš do devetke, ako i toliko. Prosto, toliko je neujednačen kvalitet. I osam je mnogo. Uglavnom se na Mozzart Sportu ocene i daju samo za derbije, evropske utakmice i reprezentaciju naravno. I treba znati da je već od ocene 7 dobra partija, 7,5 je baš dobra, od 8 pa nadalje je za poseban tekst.“

Dangumo takođe tvrdi da faktori, pa, recimo „variraju“.

„Neki smatraju da je nivo protivnika važan. Ako igrate sa slabijim protivnikom, ne možete imati previsoke ocene, jer je to previše lako. Drugi kažu da ocena treba da bude zasnovana na individualnom učinku pored ostalih parametara: da li je meč bio lak? Da li je u pitanju veliki ili prosečan igrač? Mesi je dobio trojku za revanš utakmicu Pari Sen Žermena i Reala. Raspravljali smo o tome da li je to realna ocena ili posledica previsokih očekivanja koja se pred nekoga postavljaju. Zaključili smo da je realna. U prvoj utakmici je promašio penal, pa je dobio četvorku“, objašnjava urednik L’Ekipa.

Šta jednog Mesija jede briga za ocenu? Zar stvarno Pulišić brine zbog dvojke u L’Ekipu više nego zbog poraza Čelsija? I kako može da se nervira zbog toga kada je u objašnjenju novinar napisao da je Pulišić zamenjen na poluvremenu, a izašao je u 64. minutu?

„Ako pitaš fudbalere – niko to ne gleda. Realnost je da se čita u svlačionici, pre no što se ode kući“, tvrdi Stanković.

I upravo to otvara novu dimenziju u „poluprostorima“ između ocena.
Mnogo je zabavnih primera o kojima su poslednjih dana pisali evropski mediji. Od Bekama koji je zaratio sa Manchester Evening News zbog 6/10 posle pobede protiv Lidsa i više nikada nije sa njima popravio odnose, preko neimenovanog fudbalera Sanderlenda koji daje izjave novinarima samo ako zauzvrat dobije višu ocenu sutradan, do Ešlija Kola koji je posle utakmice sa Portugalijom na Evropskom prvenstvu 2004. hteo da zapali redakcije u Britaniji koje su mu „zbog toga što se brojevi ranije zatvaraju“, zalepile trojku.

Sagovornici Nedeljnika koji su poželeli da ostanu anonimni otkrili su sa kakvim su se sve situacijama kod nas suočavali novinari zbog ocena koje su podelili određenim igračima.

„Supruga jednog fudbalera, reprezentativca, znajući da je on dobro odigrao, umela je da požuruje novinara porukama ne bi li objavila ocene na društvenim mrežama“, kaže sagovornik.

Dešavalo se, objašnjava, da posle večitog derbija igrač ekipe koja je izgubila i koji je krivac za gol zove da pita zašto je dobio nisku ocenu. Bude i teških reči, mada se, kažu, uglavnom svodi na ono: Zašto meni manje od ovoga, kad on ništa nije odigrao.

„Čak je bio i jedan stranac iz Partizana, odavno je otišao, koji je tražio da, ako već njemu ne može da se poveća ocena, da se onda bar smanji ocena saigraču da ne ispadne da je bio najgori. Za jednog igrača se zna da je plakao posle jedne važne utakmice u kojoj je dobio 6 ili 6,5 što je skroz korektna ocena“, kaže naš sagovornik i objašnjava da se na novinare neretko vrše i pritisci.

„Jedan je fudbaler novinara blokirao na WhatsAppu. Za drugog je zvao da se žali i jedan političar koji se mota tu oko jednog od klubova sa Topčiderskog brda. O menadžerima da ne govorim, mada su oni retko neprijatni. U ekstremno retkim slučajevima, par ih je bilo, bude i pretnji, od samih fudbalera. Govore nam da ‘ćemo da imamo problem’, bilo je i pretnji fizičkim nasiljem. Posle se uglavnom izvine kad se ohlade glave.“

Sagovornici tvrde da se dešava da iz kluba pozovu medije i zahvale na lošim ocenama za neke igrače. Nekad su, kažu, i konstruktivni.

„Dešavalo se da ljudi iz klubova, čak i iz stručnih štabova, javno brane igrače, a nama šalju poruke: ako si ga iskritikovao, katastrofa je bio, treba da se malo spusti na zemlju. Dešavalo se i da treneri zovu da se bune za ocene, to je ipak bilo mnogo kulturnije, s retkim neprijatnim izuzecima.“

Glavni urednik Mozzart Sporta Dejan Stanković tvrdi da je u njihovom radu bilo i vrlo pozitivnih primera u vezi sa ocenjivanjem.

„Neki pomoćnici su imali običaj da zovu posle skoro svake ocenjene utakmice, da zaista normalno razgovaraju o tome, nekad da pohvale, nekad da iskritikuju, ali to je bilo i nama korisno, usmere nas na neki stručni detalj koji mi nismo primetili. Uživanje je recimo bilo razgovarati sa (prerano preminulim, prim. aut.) Milanom Kosanovićem, od njega je zaista imalo šta da se nauči“, kaže Stanković i zaključuje:
„Ono što fudbaleri teško shvataju je da loša ocena ne znači da si loš fudbaler. To je ocena za tu konkretnu utakmicu. Jedan dan možeš da dobiješ peticu, sutra desetku. Pride je ocena subjektivan utisak. A i Dijego Simeone i Pep Gvardiola su sigurno posle dvomeča u Ligi šampiona imali sasvim drugačiji utisak. Pa i Žoze Murinjo nije verovao u Kevina de Brujnea ili Mohameda Salaha, Zinedin Zidan u Ašrafa Hakimija, niti sada Tomas Tuhel veruje u Romelua Lukakua. Nisu oni loši igrači, no svako fudbal vidi drugačije. O navijačima da ne govorimo. Pride, kao i igrači, i novinari nekad pogreše. Ali nema govora o tome da nekome mogu da unište karijeru ocenama kako to igrači ponekad misle. To je ipak do njih, kao što je i svaki uspeh njihov, a nikako nekakav projekat novinara.“

U istoriji L’Ekipa, samo je 14 igrača dobilo „desetku“. To je svetinja fudbalskog ocenjivanja. I zato je potrebno najviše ocene čuvati za posebne prilike. Među tih 14 desetki je i ocena za igru Dušana Tadića protiv Real Madrida na stadionu Santjago Bernabeu 2019. godine.
„Dogodio se jednom na zemlji Dušan Tadić. Na svetoj zemlji Bernabeua. Gospo’n Tadić garavih sokaka, iz široke Bačke, paor i čoban srpskih terena, filozof i bećar iz kićenog Sautemptona, ciganski knez i prvi ružokradica Amsterdama, poslednji vojvoda Vojvodine.“
Tako smo posle tog uništavanja kraljevskog kluba driblali rečima o Tadiću.

Ali će kada vreme u prošlost spakuje sva sećanja i kapiten reprezentacije Srbije pre flešbekova kako Kazemiru uništava funkcije malog mozga i centar za ravnotežu, kako ućutkuje najvažniji stadion na svetu i kako su novinari o njegovoj igri vezli rečenice (ne)dostojne njegovih driblinga, prvo spomenuti samo jedan broj – 10.

Sve desetke

U istoriji L’Ekipa, samo je 14 igrača dobilo „desetku“. To je svetinja fudbalskog ocenjivanja. I zato je potrebno najviše ocene čuvati za posebne prilike. Među tih 14 desetki je i ocena za igru Dušana Tadića protiv Real Madrida na stadionu Santjago Bernabeu 2019. godine

1. Franck Sauzee, France U21s vs Greece U21s, 1988
2. Bruno Martini, France U21s vs Greece U21s, 1988
3. Oleg Salenko, Russia vs Cameroon, 1994
4. Lars Windfeld, Aarhus vs Nantes, 1997
5. Lionel Messi, Barcelona vs Arsenal, 2010
6. Lionel Messi, Barcelona vs Bayer Leverkusen, 2012
7. Robert Lewandowski, Borussia Dortmund vs Real Madrid, 2013
8. Carlos Eduardo, Nice vs Guingamp, 2014
9. Neymar, Paris Saint-Germain vs Dijon, 2018
10. Dušan Tadić, Real Madrid vs Ajax, 2019
11. Lucas Moura, Ajax vs Tottenham, 2019
12. Serge Gnabry, Tottenham vs Bayern Munich, 2019
13. Kylian Mbappe, France vs Kazakhstan, 2021
14. Alban Lafont, Nantes vs PSG, 2022