Kada je pre nekoliko godina objavljena vest da je preminuo slikar Zoran Grebenarović, u njoj je stajalo pored onog naravno „prerano“ i da je on bio umetnik koji je ostavio neizbrisiv trag na našoj savremenoj likovnoj sceni. Nije propušteno ni da se naglasi da je bio jedinstvena umetnička pojava kraja XX i početkom XXI veka.
Potvrde ovih opisa Grebenarovićevog dela stižu često. Poslednji put i pre nekoliko meseci na kolektivnoj izložbi u Modernoj galeriji. Tada je i zapisana kratka biografija i osvrt na značajnog umetnika. Zoran Grebenarović završio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1981. Ubrzo odlazi u Njujork gde ostaje do 1986. Taj boravak prekida da bi priredio samostalnu izložbu u Galeriji Doma omladine 1983. Ostale samostalne izložbe u osamdesetim: Collegium artisticum, Sarajevo, 1984; Galerija Equrna, Ljubljana, 1988; Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1989. Učestvuje na prvim i drugim Jugoslovenskim dokumentima u Sarajevu 1987. i 1989. Jedan je od protagonista umetnosti osamdesetih na srpskoj i tadašnjoj jugoslovenskoj umetničkoj sceni u tendenciji „nove geometrije“ (za razliku od figurativne „nove slike“ početkom iste decenije).
U vreme boravka u Njujorku, u burnoj umetničkoj atmosferi Ist Vilidža, prvi Grebenarovićevi radovi pretežno u tehnici kolaža odaju formalna svojstva specifičnog hibridnog „apstraktnog pop-arta“. Tokom tri meseca 1986, zajedno sa dvoje njujorških umetnika – Liliana Luboja i Barnabi Ru – radi sliku velikog formata (9 m x 14 m) po čuvenom motivu Rafaelove „Atinske škole“, oni će umesto izvornih istorijskih ličnosti uvesti svoje njujorške savremenike, od kojih je jedan i poznati pozorišni reditelj Bob Vilson. Upravo njegov lik biće u zajedničkoj slici troje pomenutih umetnika odeven u kostim istovetan formi Grebenarovićeve slike „Vilson u Atinskoj školi“. Po povratku u Srbiju, Grebenarović po sopstvenoj tvrdnji „ulazi u polje vizantijske umetnosti koja za mene postaje potpuno i novo otkrovenje“.
U Zborniku Seminara za studije moderne umetnosti, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, profesorka Lidija Merenik, istoričarka umetnosti, objavila je sećanje na Zorana Grebenarovića:
„Školovan na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1976–1981), Zoran Grebenarović je prvi samostalni izlagački nastup imao 1981. godine, posle čega je, ubrzo, usledio odlazak u Njujork (1982–1986). Čini se danas da se prelomna tačka njegovog ranog opusa dogodila baš u Njujorku, jer odatle, 1983. godine, donosi niz izuzetnih dela koja iste godine izlaže u Galeriji Doma omladine Beograda, apstrakcije velikih formata, naglašenih asocijativnih svojstava i dinamičnih, ritmičnih i oštrih ugaonih bojenih oblika. Slike uzburkane i frenetične atmosfere imaju sličnosti sa duhom prizora, atmosfere i kompozicije velikih tempera koje radi 1981. godine. Osnovna karakterna odlika ovih dela je dekonstrukcija predmeta u anti ili nepredmetnu disfunkcionalnu celinu sopstvenih kompozicionih načela, kao u slikama ’U ritmu V avenije’, ’Goodbye, pork pie hat’, ’Krvna slika’ (sve iz 1983). Većina ih je izrasla na dvojakom baštinjenju i aproprijaciji: prvo „deevolucije“ postkubizma, karakteristične za modernistička htenja od pedesetih godina 20. veka na dalje, a potom i kubo-futurističkih i konstruktivističkih formi. O drugom svedoče skulpture / konstrukcije koje nastaju u Njujorku (’Skulptura 1’, ’Skulptura 3’), koje isprobavaju tatljinovske principe konstrukcije iskazane u ’Spomeniku III Internacionali’. ’Apstrakcija bez adrese’ (Homeless representation), kao suštinska odlika Grebenarovićevih traženja u Njujorku, jeste upravo postupno nastajanje apstrakcije iz figuralnog i predmetnog sveta, apsolutna geometrizacija figure, a kasnije i arhitektonskih elemenata, u 2D sliku nereferencijalnih svojstava. On je, takođe, prihvatio i prilagodio svom prosedeu allover slikanu ravan. Allover kompozicija sa više ili puno centara, tj. naglašenim gubitkom jednog centra je važan rani element njegovog dela i retka pojava, načelno gledano, u srpskom posleratnom modernom slikarstvu. Na allover, kao posleratnu modernističku tekovinu Njujorške škole, može se gledati i kao na ideologiju američkog modela / tipa slike, u smislu u kojem je ona suprotstavljena ideologiji kompozicije i komponovanja Pariske škole, tj. njenom ‘osećanju ivice slike kao ograničenja’. Spoznaja i pouka o nekim od osnovnih elemenata ne samo allover slike, već i ‘američkog modela’ slike prenose se i na njegova dela koja nastaju kasnije i koja kulminiraju oko 1989. godine, pre svega u pogledu apsolutne autonomije slikanog polja, ukidanja svakog valerskog odnosa i uspostavljanje jakih kontrasta toplih i hladnih boja. Bila je to idealna priprema za slike iz 1986, koje su do danas Grebenarovićev zaštitni znak.“
U nastavku redova o Grebenaroviću profesorka na Seminaru za studije moderne umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu piše:
„Po konačnom povratku iz SAD, Grebenarović stvara izuzetne, tehnološki inovativne slike, čija se praideja nalazi u velikoj koautorskoj kompoziciji ’Atinska škola (po Rafaelu)’, urađenoj u poslednjoj godini njegovog boravka u Njujorku. Te nove slike predstavio je 1988. u galeriji Equrna u Ljubljani i 1989. u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Iza onoga što je posle prvog gledanja tih slika moglo da se označi kao oblik geometrijske apstrakcije u neomodernom ključu (neogeo, nova geometrija, radikalna geometrija), stajao je složeni koncept geometrije kao sredstva u ključu postmoderne interpretacije baštinjenih kompozicionih, estetskih i duhovnih vrednosti istočnohrišćanske srednjovekovne civilizacije. Bio je to susret prividno nespojivog: ’ikonofilija’ umetnika u ’ikonoklazmu’ njegovog dela. Izgradnju i ’ikonizovanje’ slike, koje se u srpskom modernom slikarstvu može uporediti još jedino sa delom Aleksandra Tomaševića i Lazara Vozarevića iz šezdesetih godina, znatno je pomoglo Grebenarovićevo proučavanje ikonopisa i živopisa, kao i njegova paralelna stvaralačka aktivnost u domenu sakralnog slikarstva.“
U svim osvrtima na rad Zorana Grebenarovića ističe se jedna od prelomnih tačaka njegove karijere, a to je boravak u Njujorku. Sam Grebenarović u sećanju na period života proveden u tom gradu iznosi više nego zanimljive redove.
„Otići na mesto gde sve vrvi od umetnosti bilo je pravo rešenje. Sa J. M. sam krenuo put Amerike. Još od Beograda sve je počelo da se uvećava. Najpre najveći JAT-ov avion DC-10 Jumbo Jet, najduža destinacija 7.000 km sa prelaskom Atlantika, jedan od najvećih aerodroma JFK, uvećani američki automobili, najširi putevi koje sam do tada video, fantastična predimenzioniranost uzburkala je moje dotadašnje standarde. Sa dosta para, malo stvari i adresom East Houston St. 279, ulazimo u žuti njujorški taksi. Bruklin, Bronks, Holand tunel i izlazimo na 57. ulicu Menhetna, silazimo ka dnu. Tamo gde smo došli, retko ko svraća, ako ne mora. Porušene, spaljene i tek po koja ofrlje renovirana zgrada. Kada smo izašli iz taksija, bili smo jedini bele puti, ostali su bili crnci i Portorikanci. Ipak je to bila varka mog nenaviknutog oka. To je bio kvart u kome je živela sadašnja elita svetske umetnosti pre 20 godina, to je bio Lower East Side ostrva Menhetn, grad Njujork.
Ist Vilidž je postao pojava, fenomen za sebe. Tada su velike galerije počele da otvaraju svoje ispostave i krenuo je biznis. Ono što je u Parizu trajalo 50-60 godina, u Njujorku se iživelo za deset. Ovde će se u nekoliko godina sjatiti ljudi u svom punom kreativnom kapacitetu i raznih interesovanja. Kada sam odlazio 1986, više od polovine galerija je nestalo, isto toliko umetnika, a do devedesete je ostalo samo nekoliko galerija koje su uvek bile velike. Sada je Ist Vilidž, kao i sav Menhetn, skupa četvrt bez portosa, crnaca, skinhedsa i samo s po kojim uspešnim umetnikom.
Njujorški period će biti poglavlje koje će na mene uticati na veoma delikatan način. Kreativni nagon ranije je samo otvorio pitanja, a sada je došlo vreme odgovora. U nekoliko pokušaja saradnje sa većim galerijama dobio sam zahtev šta treba da slikam i nalazim se pred pitanjem: take it or leave it“, piše Grebenarović i u nekom rezimeu osvrta na boravak i rad u ovom gradu navodi svoj zaključak o Njujorku. Zanimljivo je da tu nema mistifikacije od koje su „bolovali“ razni biografi ne samo velikih umetnika već i rokenrol imena koji su pravili karijeru u „Jabuci“.
„Njujork ne zamera nikome nesposobnost ’uklapanja’ u njegove dugotrajne (proverene) procese. Šta god to značilo ’uspeh’ magija je biti u Njujorku. Preko noći, čak i dok spavaš, postoji mogućnost da ti se nešto neočekivano već desilo, samo je potrebno da se probudiš i okreneš tačan broj telefona. Skoro da može i nasumice. Njujork je dobro mesto da se iz njega vratiš u Beograd. Nedelju dana po dolasku iz SAD počinjem da se bavim sakralnom umetnošću. Dok sam slikao paraklis (ispovedaonicu) u manastiru Đunis, rekli su mi: ’Iz Amerike se vratio jedino Kolumbo i ovaj naš ludi majstor.’“
Koliko je Njujork bio značajan za Greberanovićev rad, toliko je značajno i ono što će uslediti u povratku iz tog grada. Jer nakon povratka iz Njujorka 1986. nastaju promene u stilskom i tehnološkom pristupu slici. Dolazi do angažovanja na polju sakralne umetnosti. Živopisao je pet hramova i uradio mnoštvo fresaka i ikona.
Profesor Jerko Ješa Denegri će se osvrnuti na periode Grebenarovićevog značajnog rada:
„Razlike Grebenarovićevog apstraktnog slikarstva u odnosu na vremenski bliske mu američke modele nije toliko u stilskoj tipologiji koliko jeste u umetničkim i životnim iskustvima dosledno mestu i uslovima njegovog formiranja i kasnijeg delovanja. Jer, kao što je u mladosti bio jedan od pripadnika generacije urbanog beogradskog likovnog i muzičkog ‘novog talasa’, u zrelijem životnom dobu i umetničkom razvoju, baveći se slikanjem živopisa i ikonopisa, iznedriće jedno poimanje slikarstva na ukrštanju tekovina međunarodnog postmodernizma sa domaćim medijevalnim nasleđem, kako bi upravo na takvom prožimanju umetničkih aktuelnosti sa poštovanjem tradicije izgradio svoju specifičnu poziciju u tokovima srpske umetnosti na prelazu poslednjih decenija prošlog i prvih decenija tekućeg veka.“
Nova izložba 11 radova Zorana GrebenarOvića (na slikama) biće u Beogradu u Galeriji Dar Mar, Kralja Petra 44, od utorka 22. novembra
Profesor Denegri će povodom izložbe „Beogradski lavirinti“ održane krajem 2018. godine u Galeriji B2 u Beogradu navesti sledeće u katalogu: „Kada se u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka pojavio na tadašnjoj beogradskoj umetničkoj sceni, po vizuelnom jeziku znatno različit od njenih ostalih aktera, Grebenarović se svojom postminimalističkom i nekonstuktivističkom geometrijom našao na mestu ukrštanja iskustava prošlosti i savremenih senzibiliteta u kontekstu pluralističkih postmodernističkih problemskih raspona. Otada, protekle su mnoge godine i cele decenije, danas se njegovo sadašnje slikarstvo nalazi u bitno izmenjenom kontekstu nepreglednosti umetnosti u prvim dvema dekadama 21. veka. Izdržavajući sve neizvesnosti takve krajnje haotične situacije nedavnih i tekućih čuda kakofonije, svojim novim slikama on opstaje na sceni kao pojedinac prepoznatljivog lika i pouzdanih vrednosti.“
U nekom zaključku o radu Zorana Grebenarovića najbolje je uzeti deo iz Zbornika Seminara za studije moderne umetnosti, Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, rečenice profesorke Lidije Merenik.
„U kontekstu srpskog modernog slikarstva druge polovine 20. veka, a naročito u kontekstu heterogenih pojava fenomena ‘nove slike’ osamdesetih godina, Zoranu Grebenaroviću pripada posebno mesto iz nekoliko razloga koji ovom prilikom treba da budu nabrojani: 1). Da je prvi (jedini) u srpskoj modernoj umetnosti, a i šire, za podlogu slike upotrebio izvorni starinski tehnološki postupak identičan onom za pripremu podloge za ikonu; 2). Da je na tako arhaičnom tehnološkom postupku u potpunosti inovirao pojam slike; 3). Da je taj pojam inovirao eklektikom baštinjenih ideja, estetika, rezultata i ideologija: modernističke ravnine + američkog tipa allover plohe + apstrakcije bez adrese i apstrakcije sa adresom + ‘ikonizovanjem’ slike u domenu ‘ikonodulije’ tj. apstrakcije + izgradnjom prostora na preispitivanju euklidovske geometrije prostora + metajezičkom aproprijacijom nekih ideja ruskog umetničkog eksperimenta + intrasemiotičkom inkluzijom vizantijske verske slike i njene estetike + intrasemiotičkom inkluzijom Ešerovih realizacija iz domena logike izvaneuklidovskog prostora i ’nemogućih’ prostornih celina; 4). Da je suma tih htenja dala u potpunosti autentičan slikarski prosede u srpskoj modernoj i savremenoj umetnosti – takav metajezički sklop čije simboličko svojstvo kaže da je savremena umetnost nezamisliva bez pamćenja, bez prošlosti i bez kontinuiteta, a da najbolja dela nastaju u ’imaginarnom muzeju’ našeg znanja, kulture i afiniteta. Simbolička funkcija tog dela onda više nije samo njegova materijalna pojavnost, već sposobnost da, prostranstvom vida i uvida, iz te pojavnosti izađe u svet samosvojnog i nematerijalnog: vanvremenog, vanprostornog, svevremenog i sveprostornog.“
Tagovi
