„Ima li hrabrosti ukoliko nemamo nikakvog drugog izbora?“: Reditelj i autor Filip Čolović za novi broj Nedeljnika

Duboko u  tkivima svog najnovijeg literarnog ostvarenja, Filip Čolović, istaknuti reditelj i autor, ne samo da prenosi ličnu priču, već kroz nju prepliće niti univerzalnih tragedija i transformacija. Njegov rukopis, prožet senzibilitetom umetnika koji je 2013. godine izgubio brata, otkriva slojeve bola i isceljenja, otvarajući dijalog između autora i čitalaca o putovanju kroz tamu ka svetlu i kroz tugu ka nadama novih početaka.

Kako ste uspeli da kanališete svoju bol i tragediju u umetnost? Koliko je težak proces stavljanja tako dubokih rana i ožiljaka na papir?

Nisam siguran da je u mom slučaju sve bilo baš toliko racionalno i promišljeno, odnosno, nisam siguran koliko sam uspevao da, kako Vi kažete, “kanališem bol”. Možda je tek ovaj poslednji roman Vir na tom tragu, jer u njemu postoji određena distanca, u njemu ima apsurda, ironije i nekih naznaka književnosti. Prva knjiga Zima bez brata i film Potreba za mržnjom, pravljeni su bez previše promišljanja i distance, gotovo instiktivno. To posebno važi za roman, jer sam ga pisao kako bih nekako preživeo i sačuvao brata od zaborava. To me je i nateralo da tu knjigu dovedem do kraja. U prvi mah čak nisam ni želeo da je objavim, ali nakon komentara meni dragih ljudi koji su knjigu čitali, a zatim i ljudi koji su nekoga izgubili a koji su mi rekli da im je knjiga na neki način pomogla, odlučio sam da roman ipak objavim.

Kakav je osećaj kada posle svega “ponovo udahnete vazduh”? Može li to uopšte da se opiše?

Kada pročitate ovakvo pitanje, ono vas na neki način otrezni, nekako vas trgne i vrati u stvarnost i vi shvatite da već dugo ne dišete kako treba. To su sve, neki manje ili više uspešni pokušaji disanja. Ukoliko smo u viru (a jesmo u nekoj vrsti vrtloga), mi se zapravo čitavo vreme borimo za vazduh. To je neprestana borba za život. I koliko god da meni prija što neki ljudi moj angažman kroz knjige i filmove doživljavaju kao hrabrost, nije odvažnost u pitanju. Ima li hrabrosti ukoliko nemamo nikakvog drugog izbora? Štaviše, čini mi se da me upravo ta bespomoćnost tera da se izrazim na neki način, da pokušam da nešto uradim. Na taj način je i nastao Vir.

Šta je vama „Vir“?

Za mene je Vir slika naše stvarnosti. To je vrtlog u kome se nalazimo odavno, a ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da li smo u njega upali odjednom, da li smo sa strane gurnuti ili nas je on uvlačio u sebe postepeno. Ono što je sigurno je da smo u njemu toliko dugo da više i ne možemo da se setimo kako je to plutati na mirnoj površini vode. Taj vrtlog odneo je mnoge živote, potrošio nam je dosta vremena, uništio sistem vrednosti i dokrajčio empatiju. Možda je ovo poslednje nekako i najtragičnije, jer smo se mi na ovim prostorima toliko dičili našim saosećanjem za drugoga, laskali smo sebi da nismo hladni kao zapadnjaci, da nikada nećemo ugroziti slabijeg, da ćemo uvek pomoći onome ko se nađe u nevolji… Šta je od svega toga objektivno ostalo?

Da li je pisanje za Vas bilo terapeutsko iskustvo ili ste se suočavali sa izazovima i preprekama i kako ste uspeli da balansirate između ličnih emocija i profesionalnog pristupa?

Što se tiče prve knjige (Zima bez brata), ona je nesumnjivo bila terapija. Štaviše, nisam siguran kako bih uspeo da podnesem gubitak brata da nisam pisao. I sada se pitam kako ljudi koji dožive ovakve tragedije nastave sa životom, pogotovo ukoliko nemaju neki način da “izbace” tu svoju bol? Što se romana Vir tiče, on je na neki način eho, pravosudni odjek tog užasnog događaja.  Ukoliko bi terapiju u Vašem pitanju shvatio doslovno, po definiciji, onda je i pisanje Vira bila terapija, odnosno “ublažavanje poremećaja i uspostavljanje prethodnog narušenog, normalnog stanja zdravlja.” Ta terapija je meni pomogla da se vratim “u normalu”, učinila je da se razračunam sa mnogim stvarima koje smatram pogubnim po nas i naše društvo.  Osim toga što sam zbacio određeni teret sa leđa, roman mi je i okupirao misli. Mene je tešila pomisao kako nešto pokušavam, da ukazujem na problem, da nešto činim, odnosno da ne sedim baš skrštenih ruku. Međutim, uvek imam u svesti da je u pitanju simptomska terapija. Za one koji ne znaju, postoje dve vrste terapije: simptomatska u kojoj se leče samo simptomi, a ukoliko se uklanjaju uzroci bolesti (dotle još nismo stigli, jer za to očigledno nismo spremni), onda je u pitanju kauzalna terapija.

Da li je “Virom” zaista zatvoreno bolno poglavlje?

Što se umetnosti tiče, svakako jeste. Ova knjiga je poslednje što ću, barem što se književnosti tiče, reći na ovu temu. Napisao sam dva romana i snimio jedan dokumentarni film, tom neobičnom trilogijom sam rekao sve što sam imao i smatram da je krug zatvoren.

Kako Vaše lično iskustvo utiče na način na koji gledate na pravosudni sistem?

Nesumnjivo je da lično iskustvo veoma utiče na doživljaj pravosudnog sistema. Bez obzira što svi u teoriji znamo da pravosuđe kod nas ne funkcioniše najbolje, stvari izgledaju još grđe i gore iz iskustva, odnosno iz neposredne blizine. U vama počinje da se budi osećanje bespomoćnosti u dodiru sa tom zarđalom i nepodmazanom sudsko – administrativnom mašinom (nekad mi se čini samo jednom od brojnih mašina u fabrici sistema koji je ovde iskorenio dostojanstvo), i vi se pitate tokom trajanja procesa koliko je zapravo ta mašina zarđala, a koliko je namerno pogrešno naštelovana. Drugim rečima, moj pogled na naš pravosudni sistem je pogled mog junaka Vira na ostrvsko pravosuđe. Nalazimo se u tom pravosudnom vrzinom kolu, u tom vrtlogu iz kog izlaza nema. Priznajem da u mom slučaju ima izvesne ironije: upisao sam režiju kao student druge godine Pravnog fakulteta i jedno vreme sam pohađao oba fakulteta paralelno. Mnogi moji prijatelji iz škole završili su prava. Majka mi je bila pravnik, a moj očuh (Fedorov otac) bio je doktor prava. Suvišno je reći da nisu mislili dobro o tom sistemu ni ranije, dok je njegovo postojanje još i imalo nekog smisla. Danas, nakon tolikih sramotnih presuda, nakon brojnih razvučenih i nezavršenih procesa (imajte u vidu da su to samo oni sa kojima je javnost upoznata), mislim da ne vredi trošiti reči.

Koje su to dominantne poruke koje želite da prenesete publici kroz svoje knjige i filmove?

Svako od tih dela ponaosob ima neku svoju poruku, mada se generalno čuvam poruka u umetnosti. Još kao gimnazijalcu, na opasku kako Hičkokovi filmovi nisu baš toliko sjajni jer nemaju poruku, moj očuh, inače veliki filmofil, odgovorio je: “Ako ti je do poruka, idi u poštu!” (pandan pošti danas bi bila SMS poruka). Ipak, hteo – ne hteo, tim knjigama i filmom želeo sam nešto da poručim, a koliko sam u tome uspeo, neka prosude čitaoci i gledaoci. Nejjednostavnije bi bilo da to što sam želeo da kažem, povežem sa otvaranjem tih dela. Dokumentarni film Potreba za mržnjom počinje citatom Meše Selimovića: “Trebalo bi da ih mrzim, ali ne mogu. Nemam ja dva srca, jedno za ljubav, drugo za mržnju. Ovo što imam, zna samo za tugu.”  U skladu sa tim uvodom, u poslednjoj sceni dosta mučnog filma, svojoj deci čitam Malog princa, u želji da prekinem krug mržnje. Učimo decu da vole, ne da mrze. Usadimo im ljubav. S druge strane, Vir počinje Kafkinim citatom:”Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama.” Roman je podeljen u deset poglavlja, ali ona idu unazad, od deset ka jedan. Predstavljaju svojevrsno odbrojavanje do poslednjeg pasusa, kada se vraća svetlost na Ostrvu, odnosno budi empatija. Želeo bih da ovom knjigom doprem do ljudi, te da, ukolikoi je ikako moguće, utičem na ponovno buđenje saosećanja.

Kako ste se osećali kada ste prvi put sedeli za tastaturom da pišete nakon tragedije? Šta vam se vrzma po glavi u trenutku kada u sobi postojite samo Vi, Vaše uspomene, bolna sećanja i prazna stranica Word dokumenta?

Nekoliko meseci nakon nesreće, što je samo eufemizam za brutalno ubistvo, slabo se sećam. Trebalo mi je sigurno pola godine da izađem iz stanja šoka, uostalom, moj brat je stradao na leto a knjiga je pisana u toku zime. Deca su mi tada bila mala, stariji sin je imao četiri, a mlađi jedva dve godine. Dani su bili razdirući, pa sam pisao isključivo noću. Sećam se kako sam, pod svetlom stone lampe ridao nad nekim rečenicama koje sam tada pisao. Iz nekog razloga najbolje se sećam kako me je prolog knjige iznova i iznova emotivno razarao, jednostavno nisam uspevao da se smirim dok sam ga pisao, a ni kasnije dok sam ga čitao – a čitao sam ga opsesivno, nekoliko puta u toku večeri. Na kraju, čitav taj početak je otpao, nije ni ušao u knjigu, ali to je najmanje važno. To emotivno pražnjenje očigledno mi je pomagalo. Uopšte uzev, sećanja me ne napuštaju. Kada me preplave, kada su tu, imam neki osećaj da je mlađi brat i dalje uz mene. I u ovom poslednjem romanu, koji, kao što sam već rekao, ima određenu distancu i otklon, poslednja glava počinje mojim uspomenama na brata. U prvi mah to možda deluje usiljeno, kao da ne pripada romanu, ali ubrzo shvatimo da je tim sećanjima mesto baš tu… Kao što im je mesto i u meni.

Potreba za mrznjom

Kako vidite ulogu umetnosti u društvu danas, posebno kada se radi o temama kao što su nasilje i nepravda?

Umetnost je uvek cvetala u teškim periodima. To što kod nas ti periodi neprekidno traju, već je druga tema. Verujem da je cilj svakog umetničkog dela da, bez obzira na realne domete, malko promeni, ili barem pokuša da utiče na okolinu. Naravno, nisam toliko naivan da mislim kako će se stvari objavljivanjem jedne knjige ili prikazivanjem nekog filma jednostavno promeniti nabolje, ali to bi trebalo da bude neki početak. Ukazivanje na određene stvari, skretanje pažnje na problem, pa i pokušaj da se utiče na ljude, naročito na mlađe naraštaje kada je u pitanju nasilje. Najpre vršnjačko, a zatim i svaki drugi oblik nasilja. Verujem da je edukacija neophodna i da nam se mnoge stvari ne bi dešavale samo da je građanska svest na višem nivou. Moramo se više potruditi, angažovati, moramo učiti vrednostima mlađe generacije kako nam se ovakve stvari ne bi opet dešavale. Moramo menjati svoju okolinu. Pritom, budimo pošteni i ne zaboravimo da počnemo od sebe.