Šta nas čeka na Kolarcu?
Nakon devet godina rada sa dve muzičke gromade, Vasilom Hadžimanovim i Džonijem Dunkićem, Trio je izrastao toliko da naši koncerti prerastaju u događaj. Svaki put, na svakom koncertu, dešava se onaj trenutak uzbuđenja kada i mi na sceni, i publika, ostajemo bez daha. To su posebni trenuci, i za to vredi živeti i boriti se.
Zašto si se vratio iz Japana?
U Japanu sam napravio karijeru nakon što sam već u staroj Jugi imao karijeru sa bendovima u kojima sam svirao. Imao sam već veliko studijsko i koncertno iskustvo. S vremenom, nastupajući u Japanu, postao sam svestan činjenice da tamo ne predstavljam samo sebe, već i zemlju iz koje dolazim. To mi je dalo posebnu snagu da vežbam sviranje instrumenta osam sati dnevno. A proradio je i inat – tamo niko ne zna šta je to Srbija, ranije Jugoslavija, a oni malobrojni znali su nas samo po zlu – ratovi, otimamo tuđe teritorije, ratni zločini… I u inat tom uobičajenom saznanju hteo sam da im pokažem da odavde ne dolazi samo loše, već da ima i mnogo dobrog.
Nakon cunamija i nuklearne katastrofe u Fukušimi, uslovi za moj posao su se dosta promenili, pa sam počeo da više vremena provodim ovde. No i dalje idem na turneje, sledeća je zakazana za narednu godinu.
Prošao si kroz veliki broj bendova koji su činili novotalasnu scenu. Kako sada gledaš na taj period muzičkog Beograda?
Svakako je bilo ugodnije živeti u velikoj zemlji prepunoj kulturnih razlika i cenjenoj u svetu. Ali ni tada nije bilo lako mladima da se izraze, nije bilo novca, nismo imali dobre instrumente. Nekako mi se čini da je svakodnevica i tada i sada bila slična. Jedino je narod lepše živeo i mislio, i tu je ključna razlika.
Kako ti sada izgleda scena i kod nas i u svetu?
Ima mnogo dobre muzike svuda. Nevolja je što je ona zatrpana nemerljivo većom količinom đubreta koje stvara hiperprodukcija u trci za lakim novcem i slavom, koja se uglavnom vrti na televiziji i radio-stanicama. No ipak onaj ko je dovoljno osvešćen lako može da nađe ono što vredi.
Tagovi
