Poslednja dva intervjua sa Mirjanom Karanović pratila je neka vrsta ulične gužve. Prošli put smo razgovarali na nekoliko sati otkako je trebalo da se obrati građanima na protestu, a ovaj intervju smo vodili u danu kada je u Beograd stizala kolona automobila ljudi iz susednih zemalja koji su došli da se vakcinišu.
Pričali smo i o obe te gužve, a sam povod za naš susret bila je televizijska serija „Porodica“ u kojoj je maestralno odigrala Mirjanu Marković.
Mirjana Marković, koju vi tumačite, i Slobodan Milošević, na neki način su kompatibilni jer oboje nose prtljag porodične tragedije?
Oni su apsolutno kompatibilni. Oni su kao dva tela jednog bića. Oni su jedno drugom najvažniji. Ima ta strašna rečenica kada su oni sami u sobi i ona kaže: „Kako nam je bilo lepo te 1991, 1992. godine.“ Ona to izgovara sa jednom iskrenom čežnjom prema tom jednom vremenu kada su divno živeli…
A nama su to najjezivije godine života.
Da, kod njih ne postoji ništa. Osobe bez empatije. Kao da se nisu mogli povezati sa sudbinama drugih ljudi.
Da li je problem što mi uvek u Srbiji imamo te istorijske ličnosti pogodne za filmove i serije umesto političara, državnih službenika na čelu nekih evropskih zemalja koji rade posao za građane ali su im životi nezanimljivi i nikada se o njima neće snimiti serija?
Naš prostor doživljavam kao da je u nekom tinejdžerskom uzrastu. Kao narod, društvo, mi smo tinejdžeri, mi se još pronalazimo, lupetamo, isto kao i tinejdžeri ne priznajemo svoje greške, želimo da rušimo autoritete, a imamo i veliki strah od onoga ko nam pripreti. U mnogim stvarima smo u adolescentskoj fazi i još se razvijamo.
Shvatila sam devedesetih godina da ne mogu da učinim da se neke stvari promene. Ja sam devedesetih godina mislila da kad nas nekoliko izađe tamo i kažemo „Dosta s tim, odmah prekinite te ratove“, da će ovi koji su počeli da potežu oružje da kažu „Izvinite, nećemo više“. Onda shvatiš da stvari funkcionišu na drugi način.
Ceo intervju objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 1. aprila