Svaka kriza nosi sa sobom utisak da se nešto raspada. Na ovim našim prostorima gotovo da nema naraštaja koji nije pogodila neka kriza. Raspadi takođe, kako je za Nedeljnik govorila Vesna Brzev Ćurčić, psihoanalitičar društva Srbije, govoreći o takozvanoj „kovid generaciji 2020“ i posledicama koje će pandemija ostaviti po mlađe naraštaje. Pandemiju koronavirusa možda i najvećim planetarnim kulturološkim događajem od Drugog svetskog rata nazvao je Žan Tvenge, psiholog i autor.
Čovečanstvo je prepuno kriza i promena. Kakva će u odnosu na sve dosadašnje biti ova i kako će generacije – od onih koje su preživele Drugi svetski rat, pa do ovih rođenih u eri smartfona – psihološki isplivati iz svega? Hoće li to promeniti ljude, društva, države, svet, i može li se govoriti o povratku na staro ili o novoj normalnosti?
Nedeljnik se od početka pandemije bavio ovim pitanjima i konsultovao neke od najboljih stručnjaka koje imamo.
Dr Aleksandar Dimitrijević, klinički psiholog i psihoanalitičar, u intervjuu za Nedeljnik objasnio je da je prirodno i normalno osećati strah, iako takve reakcije ne volimo.
„Ali strah ima svoj smisao, kao i bol, bes… Nema nikakvih razloga da se od tih osećanja beži ili da se ona smatraju sramnim. Osećanja nam šalju vanredno značajne informacije o tome šta treba promeniti u sledećem koraku“, govorio je dr Dimitrijević. On dodaje da su nam onda, kada smo nesigurni, kada ima anksioznosti i straha, potrebne jasne poruke. A to baš i nismo imali.
„Često je neizvesnost teža nego loša vest. Ako se informacije i pravila menjaju svaki čas, to samo dodatno unosi anksioznost. U psihoterapiji uvek težimo tome da znate da su vaše seanse uvek u isto vreme, traju jednako dugo, da se uvodi neki osećaj predvidljivosti. Ista predvidljivost beskrajno je dragocena za bezbrižnu igru, istraživanje i razvoj dece. Kada vam od autoriteta u situaciji neke društvene ili globalne krize stižu jednog dana ovakva, a drugog dana suprotna uputstva, to samo unosi dodatnu konfuziju i strah. Može se razumeti da u iznenadnim situacijama kao što je ova otkrivamo nove stvari, da saznajemo da nešto ne funkcioniše onako kako smo mislili, ali ako je to isuviše brzo i često, to je onda problem.“
Stanislava Popov, klinički psiholog i psihoterapeut iz centra Temenos, kaže za Nedeljnik da, kako ova globalna kriza predstavlja stvarnu pretnju različitim aspektima ljudskog života, jeste opravdano očekivati da će uticati na ljude.
„Rezultati istraživanja domaćih autora, kao i razmatranja stručnjaka koji se bave psihoterapijskom praksom, a bili su aktivni tokom vanrednog stanja u našoj zemlji, pokazali su da su mere socijalne (a zapravo fizičke) distance najteže podneli ljudi koji žive sami, koji imaju slabije razvijenu socijalnu mrežu, te oni koji su se i pre pandemije borili sa doživljajem usamljenosti. Sve to je mnogo teže u nesigurnim vremenima, kada je ugroženost realna, a informacije o tome šta nam se dešava oprečne i promenljive gotovo na svakodnevnom nivou. Ipak, individualne osobine i lične karakteristike u kojim nas je pandemija zatekla, uticale su i na način i brzinu adaptacije na novonastale okolnosti. Poznajem ljude koji inače žive sami, ali su se za vreme vanrednog stanja udružili i period najrestriktivnijih mera proživeli cimerski, što je svakako konstruktivan način prevazilaženja vanredne situacije. Takođe, fizička distanca i izolacija ne podrazumevaju nužno i usamljenost, kao što je ne podrazumeva ni samoća. Znamo već da samoća nije isto što i usamljenost.“
Stanislava dodaje da su neki uspešno kompenzovali ograničenje slobode kretanja, pa time i druženja uživo, druženjem na socijalnim mrežama. Drugi su, opet, negirali rizike i ignorisali zabrane, te su se okupljali čak i masovno.
„Iako su u našoj sredini tome svakako doprineli opšte nepoverenje u sistem i institucije koje zagovaraju mere zaštite, izgleda da je ignorisanje ili pak bunt protiv restrikcija koje se odnose na fizičku distancu i izolaciju globalan fenomen, karakterističan ne samo za nas. Tu se, izgleda, radi o načinu na koji ljudi uspostavljaju doživljaj kontrole nad situacijom, koji je jedan od ključnih elemenata psihofizičkog zdravlja i opšteg blagostanja čoveka. Neko se povinuje autoritetu, a neko je uveren da uspostavlja kontrolu negacijom i/ili inatom. Šta je od ovoga manje ili više zdravo, odrediće to da li nam određeno ponašanje pomaže ili sabotira stvarno prevazilaženje problema i ispunjenje postavljenih ciljeva.“
Psihoterapeut dr Zoran Milivojević smatra da smo se u poslednjih tridesetak godina kolektivno vakcinisali na različite krize, a tom spisku smo evo dodali i ovu epidemiju, i kaže da su „ljudi veoma otporna bića, sposobna da se prilagode i da prežive u raznoraznim okolnostima“.
„Pojava virusa je kontaminirala naše predstave o spoljašnjem svetu i o drugim ljudima koji bi mogli da budu izvor zaraze a da nisu toga svesni. U krizama ljudi obično zbijaju redove, podržavajući jedne druge, a u ovoj su morali da čine suprotno od toga. Vanredna situacija budi vanredna osećanja, i to je mnoge ljude zbunjivalo jer nisu mogli sebi da objasne svoja osećanja. Bilo je poziva u vezi sa strahom od virusa, da će se neko zaraziti i to preneti najmilijima, zbog osećanja straha, panike, teskobe, zbog usamljenosti i depresivnosti, bilo je poziva starijih građana, zdravstvenih radnika, ali i osoba koje su ranije imale problema sa mentalnim zdravljem i koje nisu mogle da kontaktiraju sa svojim psihijatrima i slično. Bilo je i nekoliko poziva onih koji su izgubili najdraže u ovoj epidemiji“, kaže dr Milivojević i dodaje da su ranija iskustva pokazala da kada se ljudi opuste, tek tada neki od njih se suoče sa onim što su potiskivali tokom akutne ugroženosti.
Dr Dragan Žuljević, klinički psiholog i psihoterapeut, govoreći u početku pandemije za Nedeljnik, takođe je istakao da su sva osećanja, pa i ona neprijatna, potpuno zdrava, normalna i prirodna reakcija, ali da je isto normalan i poriv da se otkloni izvor frustracije, što je u ovom slučaju bila izolacija, pa smo imali kao rezultat različite kreativne ali i nesmotrene i opasne načine pojedinaca kako da zaobiđu mere koje za cilj imaju očuvanje njihovog zdravlja. Na pitanje da li smo rezilijentni i kako podnosimo krizu, dr Žuljević je odgovorio:
„Prvo, ogromna većina ljudi u sebi ima visok nivo rezilijentnosti, kao neki prirodno obezbeđen rezervoar psihološke otpornosti, poput aparata za gašenje požara ili rezervi pozitivnosti za crne dane. Koristeći ovaj svoj prirodni resurs, veliki broj ljudi uz pomalo gunđanja, strepnje, frustracije i dodatne reorganizacije, uspe bez problema i trajnih posledica da se prilagodi novonastalim okolnostima i sačeka da one prođu. Drugo, većina ljudi koji se odluče da pozovu nekog od dostupnih kolega psihologa ima potrebu pre svega za praktičnim informacijama. Treće, potreba za strukturiranom psihološkom podrškom je potreba koja se kod ljudi formira i bez bilo kakvih kriznih okidača, što nas donekle upućuje da je kod nekih ljudi kriza možda samo okidač i pokretač nekog emocionalnog problema koji bi i inače, podstaknut nečim drugim, zasluživao profesionalnu pažnju psihologa.“ On međutim dodaje da će onima koji brinu o drugima – medicinskim radnicima, negovateljima i osobama koje imaju stare i bolesne biti potrebno više pomoći.
Stanislava Popov kaže smo mi pre u novoj realnosti nego u novoj normalnosti. Ali, ako potraje i donese trajne promene, možda ćemo i govoriti o novim kriterijumima „normalnosti“.
Ona dodaje da su preliminarni rezultati više istraživanja u našoj sredini za vreme prve faze pandemije, pokazali da je ljudima teže pala reorganizacija života nego što su verovali da im je zdravlje zaista ugroženo.
„Reorganizacija života je za mnoge bila frustrirajuća jer je, pored ograničenja kretanja, nosila i druge izazove kao što je rad od kuće, naročito zahtevan roditeljima sa sitnom decom u malom stambenom prostoru, kao i roditeljima školaraca koji su pratili nastavu od kuće. Tu imamo i penzionere kojima je sloboda kretanja najviše bila uskraćena, hronične bolesnike, ali i ljude koji su usled vanrednih okolnosti ostali bez posla, osobe prinuđene da dane izolacije provode sa nasilnim članovima porodice, zapravo sve one koji su bili (i još uvek su) višestruko egzistencijalno ugroženi. Sa druge strane, postoje i oni koji smatraju da su na neki način profitirali u ovoj situaciji, pre svega na polju ličnog razvoja – da se zbliže sa članovima svoje porodice, preslože prioritete u sopstvenom životu, odmore se od svakodnevnog odlaska na posao, a efikasno rade od kuće, više uživaju u sopstvenom hobiju, nauče nešto novo. Pored objektivne ugroženosti, to u značajnoj meri zavisi od nama svojstvenih načina na koje prevazilazimo stresne i krizne situacije u životu. Osobe koje inače teže tolerišu neizvesnost, pod većim su rizikom od razvoja nezdravih emocionalnih reakcija u ovakvim okolnostima.“
Dalje govoreći o psihološkim istraživanjima sprovedenim kod nas i u svetu (u jednoj studiji je i sama jedan od autora), Stanislava Popov objašnjava da su najučestalije strategije za prevladavanje stresa (u uzorku od oko 700 odraslih ispitanika) one koje se u praksi smatraju konstruktivnim, a to je fokusiranje na rešavanje problema, sagledavanje situacije iz pozitivnijeg ugla i humor. „Upravo ispitanici kod kojih su ove strategije izraženije imaju i manje izražene indikatore stresa. Sa druge strane, samo-distrakcija koja se ogleda u bežanju u posao, prekomernom gledanju TV-a, zloupotrebi supstanci, takođe je zastupljena u uzorku, a povezana je sa višim nivoima stresa i anksioznosti. Veliki procenat ispitanika koji je bio fizički aktivan u smislu rekreacije i sporta, ostao je aktivan i za vreme karantina u prilagođenim kućnim uslovima. Ovi ispitanici takođe pokazuju bolje ishode u kontekstu mentalnog zdravlja, kada je u pitanju reagovanje na izazove uslovljene pandemijom i socijalnom izolacijom.“
Može li kriza da bude i prilika za razvoj? Vesna Brzev Ćurčić odgovara da svaka kriza jeste i šansa. „Šansa da se nauči nešto novo, prilagodi, osvoji neki novi teren, isproba.“
Dr Žuljević, osvrćući se na to da je svaka kriza istovremeno i šansa, kaže da je opravdana nada da ćemo iz svega ovoga na kraju izaći mudriji i bogatiji nekim novim navikama, veštinama i znanjima. Objašnjavajući model terapije prihvatanja i posvećenosti koja je poznata po svojoj engleskoj skraćenici ACT, dr Žuljević daje nekoliko preporuka ovog modela. „Prvo – stvarnost je takva kakva jeste. Ona u nama pokreće različite emocionalne odgovore protiv kojih se nema smisla boriti, nego ih prihvatiti i dopustiti im da prođu. Ako se protiv njih borimo, samo ćemo stvoriti u sebi više nezadovoljstva. Drugo – prihvatanjem objektivnih okolnosti i emocionalnih posledica koje one u nama uzrokuju, činimo sebe sposobnijim da se usmerimo na one aktivnosti koje su nam i dalje dostupne i u skladu sa našim vrednostima.“
Na pitanje da li nas krize čine boljim ili gorim ljudima, dr Dimitrijević objašnjava: „To niko ne može da vam kaže unapred. Ono što je jasno jeste da, ako je nešto kriza, lična ili društvena, vi nećete biti isti posle nje. To je u srži i definiciji krize. Da li ćete izaći bolji ili gori u moralnom smislu… to je teško pitanje. Brojna remek-dela u istoriji književnosti su posvećena tome i mi ih zato i čitamo. ’Zločin i kazna’, na primer, ili ’Hamlet’, u kojim je peripetija gotovo potpuno unutrašnja i radnja često gotovo da staje, uzbudljivi su zato što mi iščekujemo odgovor upravo na ovo pitanje – hoće li junak na kraju biti bolji ili lošiji. U psihološkom smislu, to zavisi od kapaciteta osobe da se suoči sa sopstvenom odgovornošću, od toga koliko socijalne podrške imate i kakva je ona, od toga koliko imate izgrađenu strukturu ličnosti, zajedno sa mehanizmima za prevladavanje problema. Posao psihoterapeuta često je da ljudima koji se nađu u toj situaciji pružimo stručnu pomoć da krizu prevaziđu tako što će se sa njom suočiti, te da iz krize izađu sa iskustvom koje ih je nekako ojačalo, koje će moći da primenjuju u budućnosti. Da krizu vide kao šansu za dalji razvoj. Ako nam se, na primer, kroz pet godina bude dogodila nova pandemija i mi ponovimo sve greške koje smo napravili ovog proleća, onda s nama nešto nije u redu.“
Solidarnost je u ovakvim krizama posebno važna, o čemu je za Nedeljnik pisao prof. dr Aleksandar Baucal, sa Katedre za psihologiju na Filozofskom fakultetu.
On kaže da solidarnost jeste moguća „samo ako verujemo da će se i drugi ponašati u skladu sa principom solidarnosti. Ako verujemo da se veliki broj ljudi oko nas neće ponašati solidarno, onda ćemo se ponašati sebično. Razmišljaćemo da je besmisleno da se ponašamo solidarno ako će se drugi ponašati sebično.“ On podseća da smo imali slična krizna iskustva, kao što je bombardovanje, i da se pokazalo da možemo da budemo solidarni.
Profesor Baucal kaže da su dobre vesti te što „situacije u kojima dolazi do iznenadnog i velikog prekida ‘normalnog’, svakodnevnog života uvek su i prilika za velike promene u životu“. Tako je i na ličnom i na društvenom planu. Situacija epidemije nam pruža šansu da drugačije odredimo svoje prioritete i da promenimo vrednosti na kojima želimo da počiva naše društvo.
„Ako u ovoj situaciji shvatimo da smo svi na istom brodu i kada on tone potpuno je nevažno ko je bio u luksuznoj kabini, a ko u potpalublju, ako razumemo kako je sudbina svakog od nas povezana sa sudbinom drugih članova društva i da niko od nas nije ostrvo koje zavisi samo od sebe, onda postoji šansa da ćemo nakon krize promeniti svoje prioritete. Kada već ne možemo da izbegnemo epidemiju, bar da nešto naučimo kroz ovo iskustvo. Veliki broj građana Srbije nije bio zadovoljan društvom u kojem smo živeli pre epidemije i sada je prilika da to promenimo. Nadajmo se da je nećemo propustiti.“
„Epidemija korone nam pruža priliku da se podsetimo zašto su ’naši preci’ visoko vrednovali solidarnost“, kaže profesor Baucal. „To nam treba da bismo napravili bolju ravnotežu u društvu između individualizma i solidarnosti u vremenu nakon korone, kako bi većina građana imala osećaj da živi u društvu koje pripada svima i koje podržava svakog člana zajednice. Nadajmo se da nećemo propustiti ovu priliku.“
Stanislava Popov kaže da ranija iskustva pokazuju da se većina ljudi ipak uspešno adaptira na nove životne okolnosti, a teškoće kroz koje prolaze u tom procesu obično ne ostavljaju trajne posledice. Ipak, „odnos pojedinca i društva prema stvarnosti će se svakako menjati, a od pravca tih promena zavisiće i vaspitanje mladih“, dodaje ona.
„Ono čega se ljudi najviše plaše jesu strahovi egzistencijalne prirode, pre svega u kontekstu radnog mesta, ekonomske situacije, nastavka ličnog ili školovanja sopstvene dece, a zabrinutost u tom pogledu se čini prilično realističnom. Sa druge strane, mnogi su na početku pandemije predviđali da će se društvo promeniti u pozitivnom smeru, da će se više okrenuti prirodi, više poštovati životnu okolinu, okrenuti se onom što je u životu zaista važno. Ali, kako situacija sa pandemijom odmiče, pokazuje se da su to ipak bila suviše romantična i optimistična predviđanja. Nadam se da su mnogi od nas ipak stekli važne uvide i izvukli neku važnu pouku iz čitave situacije, te da će nas to motivisati da se menjamo u konstruktivnijem i zdravijem pravcu, kako za sebe tako i za društvenu zajednicu u kojoj živimo. Psiholozi vole da kažu da je svaka kriza šansa za razvoj, zapravo da kriza predstavlja preduslov za razvoj. Ali isto tako znamo da nema svaka kriza pozitivan ishod.“
Dr Milivojević kaže da je, što se tiče budućnosti, ova epidemija pokazala da živimo u svetu u kojem je moguće pojavljivanje budućih smrtonosnih epidemija, i na to moramo biti spremni, prvenstveno kao država i kao zdravstveni sistem, ali i kao pojedinci koji će znati kako sebe da zaštite. „Zato je strah od ponavljanja slične epidemije naš prijatelj jer ćemo učiniti nešto da se unapred snabdemo onim što treba i budemo spremni, ako zatreba.“
Projekat „Postkoronavirusni svet i Srbija“ finansijski su podržali Balkanski fond za demokratiju (projekat Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država) i Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu
Mišljenja izražena u ovom tekstu nužno ne predstavljaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njihovih partnera
Tagovi
